Kulture Sećanja

Piše: Jelena Đureinović

Spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu upravo je završen i biće otkriven 27. januara 2021. godine. Ovaj 23 metra visok spomenik slavi kult vladara i osam vekova srpske državnosti, kao i njenu i danas postojeću vezu sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Spomenik je otelotvorenje jednog romantičnog shvatanja srednjeg veka puno više karakterističnog za izgradnju nacija tokom 19. veka, nego što odlikuje moderne politike sećanja. Iz izjava državnih i gradskih zvaničnika od početka izgradnje ovog spomenika, potpuno je jasno i da se ne radi samo o Stefanu Nemanji niti o srednjovekovnoj istoriji. Ovaj spomenik moramo sagledati u kontekstu populističke politike sećanja na celokupnu srpsku istoriju, uključujući i skoriju prošlost – ratove devedesetih. Rat na Kosovu i NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine posebne su i ključne tačke službene politike sećanja u koju sadašnje vlasti ulažu neverovatne napore.

Spomenik Stefanu Nemanji kao brutalna intervencija u gradskom prostoru može da se uzme kao metafora za brutalne intervencije u sferi politike i kulture sećanja koje se odvijaju tokom poslednjih nekoliko godina u Srbiji. S obzirom na to da je inicijativa za spomenik došla od Aleksandra Vučića kao građanina a ne predsednika države, spomenik je i simbol jednog autoritarnog načina odlučivanja i odnosa prema kulturi sećanja. Svaki napad na spomenik Stefanu Nemanji vlasti osuđuju kao napade na srpski identitet i istoriju, kao što se tretira i svako ukazivanje na činjenice o događajima iz ratova devedesetih. Pored toga, državni zvaničnici rado koriste i fraze iz osnovnog i međunarodnog diskursa populizma o lažnoj eliti kojoj pripada svako ko se drzne da kritikuje spomenik i kriminalnu politiku transformacije gradskog prostora i kulture sećanja koja ga je proizvela.

Goran Vesić rekao je da je podizanje spomenika Stefanu Nemanji početak drugačijeg razmišljanja srpskog naroda o svojoj istoriji: „Srbija se više nikome ne izvinjava, Srbija poštuje druge, ali najviše poštuje sebe“. Ova izjava je primer matrice politike sećanja režima Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera i, kako je to Aleksandar Vulin nazvao, „vremena tihog ponosa“ koje je počelo sa njihovim dolaskom na vlast, ponosa koji zapravo uopšte nije tih.

U poslednjih nekoliko godina svedoci smo uspostavljanja hegemonije populističkih narativa o slavnoj srpskoj prošlosti koji se uglavnom odnose na vojnu istoriju. Populizam u zvaničnoj politici sećanja SNS autoritarne demokratije ogleda se u jednom jednostavnom i podilazećem diskursu o herojstvu i patnji srpske nacije, glavnoj prizmi kroz koju se posmatra istorija. Svi napori u sferi politike sećanja u Srbiji predstavljaju se kao vraćanje ponosa srpskoj naciji, koja je pre 2012. godine bila prisiljena da se stidi svoje celokupne prošlosti a posebno svojih heroja i žrtava. Tako je i u slučaju Stefana Nemanje konstruisan mit o ispravljanju velike nepravde vekovnog zaborava kroz izgradnju spomenika. Navodni dugi zaborav Stefana Nemanje nije istinit, ali nije ni jedina neistina na kojoj se gradi današnja politika sećanja.

Spomenik Stefanu Nemanji nema zvanično funkciju prikrivanja ili potiskivanja nečega, ali on predstavlja simbol jednog veoma uskog i selektivnog sagledavanja istorije kroz fokus slavne prošlosti i nacionalnog ponosa. Nacionalni ponos kao prizma kroz koju se gleda na istoriju automatski podrazumeva ignorisanje ili uklanjanje svega što ne odgovara slici slavne srpske prošlosti.

U narativu o vekovnoj državnosti Srbije i herojstvu i patnji srpskog naroda nema mesta za mnoge teme. Između ostalog, nema prostora za priznanje, pa ni spominjanje, zločina počinjenih od strane srpskih vojnih, policijskih i paravojnih snaga tokom ratova devedesetih i njihovih žrtava. Nepostojanje prostora za priznanje ratnih zločina nad žrtvama nesrpske nacionalnosti ne znači da se o srpskim ratnim zločincima ne govori. Naprotiv, bilo osuđeni ili neosuđeni, ratni zločinci uživaju veliku podršku državnih institucija i javnosti, politički su aktivni i učestvuju u javnom i političkom životu Srbije. O njima se možda i previše govori, ali kao o herojima, i oni imaju monopol na interpretaciju događaja iz ratova devedesetih, za razliku od žrtava i njihovih porodica. Kroz memoare koje objavljuje i finansira Ministarstvo odbrane, osuđeni ratni zločinci dobijaju javnu platformu za širenje i promovisanje svoje interpretacije ratova.

Kakve veze ima spomenik Stefanu Nemanji sa ratovima devedesetih? U Batajnici, samo dvadesetak kilometara od najvećeg spomeničkog projekta u postsocijalističkoj Srbiji nalazi se jedna od pet do sada otkrivenih masovnih grobnica sa telima Albanaca sa Kosova na teritoriji Srbije. Poslednja je otkrivena pre samo nekoliko nedelja. Ove grobnice svedoče ne samo o zločinima počinjenim tokom rata na Kosovu, već i o sistematskom načinu njihovog prikrivanja. Za napomenuti je da je u trenutku zločina i nastanka ovih grobnica Aleksandar Vučić bio ministar za informisanje, odgovoran za cenzuru medija i suzbijanje kritičnih glasova. Ne postoji nijedno obeležje na mestima ovih grobnica, dok se predstavnici državne vlasti nikada nisu javno izvinili ili priznali ove zločine.

Iako deluje da spomenik Stefanu Nemanji nema nikakve veze sa ratom na Kosovu, itekako je smisleno govoriti o ovim temama u istom kontekstu. Uvek kada državni akteri izgrade novi spomenik, u koji ulože velika sredstva i koji dominira gradskim pejzažom, moramo da ukažemo na spomenike kojih nema i za koje je malo verovatno da će ih ikada biti, a treba da ih bude. Posebno kada spomenik prati narativ o tome da se Srbija ni za šta ne izvinjava.