Piše: Naum Trajanovski
13. avgusta 2022. godine navršila se 21 godina od takozvanog Ohridskog okvirnog sporazuma (makedonski: Ohridski ramkoven dogovor) – mirovnog sporazuma kojim je okončan osmomesečni oružani sukob u Makedoniji i koji je doprineo značajnom preuređenju vlasti u postkonfliktnoj državi. Neprijateljstva su počela u januaru 2001. godine, kada je militantna grupa lokalnih albanskih pobunjenika, samoproglašena kao Oslobodilačka Narodna Armija (ONA), napala policijsku stanicu u blizini Tetova. Sukovi su eskalirali u martu i maju iste godine. Meseci sukoba ostavili su iza sebe više od 200 žrtava, kao i više od 100.000 interno raseljenih lica. Oružani sukob 2001. godine je tako nesporno najgora epizoda u novijoj istoriji međuetničkih i, posebno, makedonsko-albanskih odnosa u Severnoj Makedoniji.
Postoje različita tumačenja razloga za eskalaciju sukoba. S jedne strane, nekoliko autora ističe postepeno pogoršanje manjinskih prava u bivšoj najjužnijoj jugoslovenskoj republici: od ranih osamdesetih (npr. Stawowy-Kawka i Stamova) do kulminacije krajem devedesetih (npr. Brown). Amandmani na republički ustav 1989. godine kojima je redefinisana državnost i uklonjena albanska i turska manjina iz preambule predstavljaju jedan od značajnih primera. S druge strane, drugi autori (za pregled, vidi Karajkov) tvrde da se sukob prelio sa susednog Kosova i iz Južne Srbije, naglašavajući, na primer, objavljene informacije o graničnim prelazima albanskih boraca iz regiona Preševo u Makedoniju krajem 2000. i početkom 2001. godine, kao i odbacivanje instrumenata i ciljeva ONA od strane albanske političke elite u Makedoniji u ranoj fazi sukoba.
Sporazum je usledio posle pregovora u Ohridu u julu i avgustu 2001. godine, koje je omogućila međunarodna zajednica i koji su se zasnivali na prethodnim političkim inicijativama za proširenje prava manjina u državi. Sporazum je zaključen u Skoplju 13. avgusta 2001. godine potpisima predsednika države, lidera dve glavne etničke makedonske i dve glavne albanske stranke u državi, nakon njihove koordinacije sa rukovodstvom ONA u maju 2001. godine, kao i predstavnika EU i SAD. Osim što je doprineo primirju, Sporazum je otvorio put za razvoj modela podele moći, političku decentralizaciju i ustavne reforme usvojene u novembru 2001. godine. Ohridski sporazum nije predvideo nikakve mehanizme tranzicione pravde osim takozvanog „zakona o amnestiji“ iz 2002. godine kojim su svi borci oslobođeni krivičnog gonjenja, osim umešanih u ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i druga kršenja u nadležnosti MKSJ-a.
Iako je bio hvaljen sredinom 2000-ih i korišćen kao model za rešavanje pitanja manjinskih prava u drugim zemljama zapadnog Balkana, Sporazum je na kraju doveo do izgradnje građanskog etničkog režima u postkonfliktnoj Makedoniji. Prema Spaskovskoj, posle 2001. godine, građani Makedonije ostvaruju svoja prava i dužnosti i učestvuju u javnoj sferi isključivo kao pripadnici etnonacionalnih ili verskih zajednica. Navedeni režim se takođe održava kroz različite prakse sećanja, jer se komemorativne aktivnosti vezane za sukob 2001. godine u velikoj meri održavaju u domenima dve najveće etničke zajednice u državi. Međutim, razvoj komemorativnih aktivnosti tokom godina pokazuje i da te prakse nisu tako ujednačene kao što se možda čini. Naime, u komemorativnim diskursima, akterima i aktivnostima u poslednje dve decenije dolazi do kritičnih promena, koje nagoveštavaju promenu dinamike moći vezane za sećanje na sukob i sporazum.
U prvim postkonfliktnim godinama, Demokratska unija za integraciju (DUI), politička stranka koju su 2002. godine uglavnom činili bivši borci ONA, preuzela je ulogu čuvara sećanja na Sporazum i borbu etničkih Albanaca. DUI je organizovala godišnje komemoracije na više lokacija širom države, kojima je prisustvovao i diplomatski kor, kao i obeležavanja u oblastima oko Tetova i Kumanova. Obeležavanja su uglavnom u slavljeničkom duhu, sa ciljem da se DUI prikaže kao apsolutni pobednik 2001. godine. Narativ o poginulim pripadnicima ONA bio je i još uvek je sličan prikazu palih boraca OVK na Kosovu kao panalbanskih mučenika nacije. S druge strane, etnička makedonska elita teško je prihvatila Sporazum i još teže se nosi sa simboličkim kapitalom sukoba i ustupcima koji su proistekli iz njega. Pored toga, periodične pucnjave tokom 2003. godine dodatno su zakomplikovale usvajanje nove postkonfliktne realnosti u državi.
Sećanje na sukob neposredno posle 2001. godine i na Sporazum je stoga bilo usredsređeno na ubijene pripadnike državnih bezbednosnih snaga ili, kako bi ih makedonski javni diskursi isključivo nazvali – branioce. Makedonska vojska i policija, kao i njihove porodice, rođaci i prijatelji negovali su ove narative. Prvi spomenici ubijenim pripadnicima snaga državne bezbednosti postavljeni su u njihovim rodnim mestima, na zemljištu koje pripada vojsci ili policiji, kao što je bio slučaj u Bitolju 2003. godine. Pored toga, od 2002. godine bilo je nekoliko komemoracija na mestima gde su bile zasede državnih bezbednosnih snaga. Njihove porodice, rođaci i prijatelji organizovale su komemoracije uz prisustvo verskih zvaničnika, kolega i, u nekoliko slučajeva, lokalnih i nacionalnih državnih zvaničnika.
Neke od aktivnosti sećanja na makedonski sukob 2001. godine izazvale su žestoke javne debate i eskalirale u sukobima i rušenju spomen-ploča. Obeležavanja na mestu Karpalakove zasede, gde je ONA napala konvoj makedonskih snaga i ubila njihovih 10 pripadnika samo nekoliko dana pre potpisivanja Sporazuma, ilustrativna su kao inicijativa odozdo u znak sećanja na ubijene državne snage bezbednosti ali i zbog godišnjeg uklanjanja spomen-ploča od strane lokalnih Albanaca. Pored toga, lokacija nosi nasleđe institucionalnog tretmana mesta zasede 2001. godine: premda je to obećano odmah po okončanju neprijateljstava, vlasti nisu uspele da podignu spomenik posvećen poginulim braniocima u Karpalaku.
Tokom poslednje decenije bilo je nekoliko pokušaja da se premosti dominantni model koji održava fundamentalne razlike u tački gledanja na sukob iz 2001. godine. Neki od primera su državne komemoracije Sporazuma ali i nedavno zajedničko obeležavanje stradanja civilnih žrtava tokom sukoba. Međutim, čini se da se vlasti još uvek bore za uspostavljanje održivog modela sećanja na Sporazum i sukob 2001. godine, dok se zajedničke komemoracije nailaze na kritike unutar i jedne i druge etničke grupe. Ovogodišnja državna organizacija festivala mira i letnja škola čiji je cilj da se promovišu prednosti koje je doneo Sporazum, završila je tako što su dva makedonska pevača otkazala svoje nastupe uoči manifestacije, dok je publika je izviždala makedonski jezik.
