Piše: Una Sabljaković
Nesebično herojstvo i žrtvovanje za dobro drugog mogući su u najrazličitijim okolnostima, ali čin spasavanja u vreme ratova ima poseban značaj i dodatno afirimiše ideju čovečnosti. Oni koji se u vreme masovnih i sistematskih zločina na takav čin odluče, postaju spasioci čovečanstva. Tako izraelski socijalni antropolog Ron Dudai naziva one koji su u ratnim sukobima, uprkos opasnostima kojima su se izložili, odlučili da pomognu nekom ko je pripadao drugoj strani i bio izložen nasilju i smrtnoj opasnosti.
Priča o spasiocima pre svega je podsećanje na njihov herojski čin, ali nekada može da bude neprijatni podsetnik na okolnosti u kojima se to humano delo dogodilo, ili da iskomplikuje pojednostavljenu sliku o žrtvama, počiniocima i herojima. Tu se kriju razlozi zbog kojih se oni u postkonfliktnim društvima nekada glorifikuju, a nekada proglašavaju izdajnicima; u zavisnosti od istorijsko-političkog trenutka, priča o njima se ističe ili se smišljeno i sistematski stavlja na marginu.
Srđan Aleksić jedan je od onih koji su zaštitili sugrađanina druge nacionalnosti, koji je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji zbog svoje etničke pripadnosti bio izložen nasilju. Odluku da u vreme ratnih razaranja zaštiti Alena Glavovića, koga su pripadnici Vojske Republike Srpske 1993. godine u centru Trebinja počeli da brutalno prebijaju, Srđan Aleksić platio je životom – spasio je Glavovića, ali je onda on do smrti pretučen i nekoliko dana kasnije preminuo je u trebinjskoj bolnici. Jedan od njegovih ubica nešto kasnije poginuo je na ratištu, a ostala trojica osuđeni su na po nešto više od dve godine zatvora.
Nedeljko Galić, koji je 1993. godine u Ljubuškom izbavio oko hiljadu Bošnjaka iz logora Heliodrom, kasnije je bio izopšten iz društva u svom gradu. Film posvećen njemu, prikazan posle njegove smrti u Ljubuškom, izazvao je oštre kritike hrvatskih nacionalista. Etničkog čišćenja nehrvatskog stanovništva nije bilo, tvrdili su oni – samim tim priča o nekom ko je spasavao Bošnjake iz logora Heliodrom za njih je obična laž.
Grupa intelektualaca je nedavno predložila da Amir Reko, koji je 1992. godine od tadašnje Armije RBiH zaštitio 45 srpskih civila iz sela Bučje, bude nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Ipak, on je i dalje za mnoge u BiH običan izdajnik i lažov. Gradsko veće Goražda proglasilo ga je prošle godine personom non grata, uz obrazloženje da je Reko u svojim medijskim nastupima govorio neistinu, bacio ljagu i naneo štetu pripadnicima Armije RBiH.
Takav tretman spasilaca u ratu nije originalnost zemalja bivše Jugoslavije. Praksa zanemarivanja onih koji su za vreme nacizma spasavali Jevreje, trajala je decenijama posle Drugog svetskog rata. Oskar Šindler koji je za vreme nacizma spasio više od hiljadu Jevreja, postao je šire poznat tek osamdeseth godina, prošlog veka, kada je Kenili Tomas napisao roman a potom, desetak godina kasnije, Stiven Spilberg snimio čuveni film o njemu.
Sećanje na Francuze koji su u vreme nemačke okupacije Francuske pomogli sugrađanima Jevrejima institucionalizovano je tek devedesetih godina prošlog veka i delimično je predstavljalo kompenzaciju za sve prisutniju temu odgovornosti Francuske za deportaciju Jevreja.
U slučaju Srđana Aleksića, kao i za Oskara Šindlera, jedan film pobudio je interesovanje šire publike za njega. Bio je to dokumentarni film „Srđo“ Sanje Dragićević koji je 2007. godine emitovan na RTS-u. Do tada za Aleksića gotovo niko nije ni znao, a potom su mu i u BiH i u Srbiji dodeljena brojna priznanja. Ulice nazvane po njemu dobili su narednih godina Pančevo, Novi Sad, Sarajevo i Podgorica. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić odlikovao ga je 2012. godine medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“, a naredne godine priznanje mu je dodelio i Milorad Dodik, tadašnji predsednik entiteta BiH, Republike Srpske.
Ipak, kontekst u kojem su dodeljena priznanja Srđanu Aleksiću nije nevažan. U Srbiji je početak dvehiljaditih godina obeležen suđenjem Slobodanu Miloševiću u Hagu, 2005. godine na televiziji B92 emitovan je snimak ubijanja Bošnjaka iz Srebrenice, a pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu u toku je bio proces po tužbi BiH protiv tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore za genocid. Sve to je smanjilo šanse da se poriče svaka odgovornost Srbije za ratove devedesetih, što je godinama bio preovlađujući narativ u srpskoj javnosti.
Zato je isticanje Aleksićevog herojstva predstavljalo neku vrstu kompenzacije, tj. nekima je je služilo, i dalje služi za implicitno poricanje zločina, upravo onakvih protiv kojih se i on sam pobunio.
Priča o Aleksiću plasira se često bez pominjanja da je u vreme kada je odbranio Glavovića organizovan progon bošnjačkog stanovništva iz Trebinja, i da je tada, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, 4000 njih napustilo ovaj grad.
Uzimanje tih okolnosti ne dovodi u pitanje herojstvo Srđana Aleksića, ali pomaže u boljem razumevanju zašto i šta prećutkuju oni koji mu odaju priznanje, ali u sebi gaje simpatije prema odgovornima za ratna razaranja, samim tim i za Aleksićevu smrt.
Takvu tendenciju nedavno je pokazao i kandidat na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji, Zdravko Ponoš. Kada je reč o prošlosti, a u cilju izgrađivanja zajedništva u BiH, fokus ne treba da bude na ratnim zločinima, nego na lepim pričama, kao što je ona o Srđanu Aleksiću – Srbinu koji je spasio jednog Bošnjaka, rekao je Ponoš, i u istoj televizijskoj emisiji o Ratku Mladiću je govorio pre svega kao o “dobrom oficiru“ i „tragičnoj ličnosti“ a ne kao o nekom ko je dokazano kriv za genocid u Srebrenici.
Činjenica da su Aleksića u sred dana pretukli pored policijske stanice u centru Trebinja nameće još jednu neprijatnu temu, a to su posmatrači, koji ništa nisu uradili da pomognu najpre Glavoviću, a potom i Aleksiću.
To može da nametne pitanje o individualnoj ili kolektivnoj istoriji nedelanja, prisutnoj i u ratnim i u mirnodopskim vremenima. Iako je zaključak da je počinilac svako ko ne reaguje na zlo veoma površan, pojava spasilaca može da osvetli manjkavosti samoopravdavanja posmatrača, koji na ulici ne pomognu nekom ko je u nevolji, ne reaguju na nasilje, rat, ili na očiglednu nepravdu u svom neposrednom okruženju.
Sa takvom se neprijatnošću suočava lik u igranom filmu Srdana Golubovića “Krugovi“, koji gleda kako do smrti prebijaju Srđana Aleksića, ili oni koji su prošli pored fotografa Renea Robera koji je ove zime pao u jednoj ulici u centru Pariza i potom preminuo od hipotermije, jer se na njega niko nije osvrnuo punih devet sati.
Moguće je da će sličnu neprijatnost osetiti i oni koji se upiru da dokažu opravdanost ruske agresije na Ukrajinu ili zauzimanja neutralnog stava u vezi sa ratom u toj zemlji, u kojoj je, prema podacima UN za jedanaest dana ubijeno 474 civila. „Pravo države da ostane neutralna i da se ne meša, čak i da ne primeti šta se događa, politički je analogno pravu pojedinca da bude noj”, napisao je sociolog Stenli Koen u knjizi[i] „Stanje poricanja“, čiji je jedan deo posvećen „razarujećem efektu posmatranja“.
Zbog svega toga, priča o spasiocima može da onima koji ne odustaju od poricanja, nečeg očiglednog, bilo da je reč o ratnoj prošlosti, ili o njima samima, donese koristi koliko i štete i suoči ih sa onim što su, pozivanjem na heroje, pokušali da sakriju.
[i] Stenli Koen, Stanje poricanja, Beograd, Samizdat B92, 2003, str. 240.
