Piše: Isidora Stakić
„Oluja“ je tokom prethodne decenije postala simbol srpskog stradanja. Međutim, istovremeno je postala i instrument zastrašivanja, huškanja na rat, obračuna sa opozicijom i istorijskog revizionizma. Od 2015. godine, Srbija i Republika Srpska 4. avgusta zajednički organizuju centralne komemoracije kojima, voljno ili nevoljno, prisustvuju hiljade ljudi. Pored godišnjih manifestacija, „Oluja“ se tokom cele godine zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe.
„Oluja“, Kosovo i militarizacija
Najskoriji primer je Vučićeva najava „nove ’Oluje’“ koju navodno kosovski Albanci planiraju da sprovedu na severu Kosova 1. oktobra ove godine. Ovakva najava, i to sa preciziranim datumom, izaziva strah i paniku. Ipak, oni koji pažljivije prate medijske nastupe predsednika Srbije, prepoznaće u takvoj retorici njegovu već oprobanu strategiju.
Najpre se određeni problem koji nema veze sa ratom i fizičkom bezbednošću – u ovom slučaju registarske tablice na Kosovu – predstavi kao bezbednosno pitanje prvog reda. To predsednik postiže tako što jedno u suštini administrativno pitanje dovede u vezu sa događajem koji u kolektivnom pamćenju ima status najveće traume u novijoj istoriji. Na kraju, kada se pretnje ne obistine, Vučić dobija priliku da pobere „zasluge“ za to i da se, po ko zna koji put, javnosti predstavi kao mirotvorac.
„Oluja“ je u kontekstu Kosova zazivana nebrojeno puta. Na primer, u avgustu 2018. godine predsednik je izjavio: „Molim ljude na Kosovu da se ne boje. […] Novih ’Oluja’ neće biti, srpska država ih neće odobriti”, a u junu 2021. godine je pred Narodnom skupštinom istakao da „Beograd neće dozvoliti nikakav novi progon srpskog naroda [na Kosovu], kao što se to dogodilo u akcijama ‘Oluja’ ili ‘Bljesak’”. Očekivano je da čak i oni Srbi sa Kosova koji se do tad nisu plašili, nakon ovakvih izjava počnu da žive u strahu od kosovskih institucija.
Mantru „Nećemo dozvoliti nove ‘Oluje’ na Kosovu!” za predsednikom ponavljaju i ostali zvaničnici, poput premijerke Ane Brnabić i ministara Nebojše Stefanovića i Aleksandra Vulina.
Sećanje na „Oluju“ koristi se i kao izgovor za militarizaciju i podizanje tenzija u regionu. Tako je u junu 2018. godine na pokaznoj vežbi svih bezbednosnih snaga pod nazivom „Zajednički udar 2018“ Vučić rekao da Srbija nikada neće prihvatiti „nekakve nove ’Oluje’“, kao ni „novi egzodus, zločin nad Srbima“ – ne pominjući, po običaju, zločine koje su počinile srpske bezbednosne snage. Ministar unutrašnjih poslova Vulin, izjavio je na proslavi Dana Žandarmerije u junu prošle godine da je dužnost ove jedinice da se „’Oluja’ i martovski pogrom više nikada ne ponove“, što je zapravo pretnja da bi Žandarmerija mogla biti angažovana u susednim državama. U septembru 2021. godine vojni vrh Srbije naredio je povišenu borbenu gotovost u garnizonima Raška i Novi Pazar, takođe zbog registarskih tablica na Kosovu. Ministar odbrane Nebojša Stefanović tim povodom je podvukao da Srbija neće dozvoliti „nove pogrome, neće biti novih ’Oluja’, ’Bljeskova’ i sličnih akcija“.
„Oluja“ i obračun sa prošlim režimom
Obeležavanje „Oluje“ je i u funkciji isticanja navodnih postignuća sadašnje vlasti u odnosu na prethodne. Predsednik Srbije čestonaglašava da pre dolaska SNS na vlast nije smelo da se govori o „Oluji“ i drugim zločinima nad Srbima, te da je njegov režim svojim ceremonijama vratio ponos kako žrtvama, tako i celom srpskom narodu. Kao i mnoge uspešne laži, ova parola sadrži mrvu istine: tačno je da prethodna vlast nije uradila mnogo za žrtve, ali istina je da nije ni sadašnja.
Žrtve „Oluje“ i njihove porodice i dalje nemaju status civilnih žrtava rata i prava koja iz njega proističu, jer im institucije Srbije taj status već decenijama ne priznaju. Pored toga, režim prećutkuje činjenicu da izbeglice iz Dalmacije, Like, Korduna i Banije u avgustu 1995. nisu bile dobrodošle u Srbiji, a mnogi koji su tada učestvovali u vlasti i danas su na političkim funkcijama. Konačno, zvaničnici već decenijama dosledno ćute o prisilnoj mobilizaciji izbeglica iz Krajine koju je na teritoriji Srbije sprovodila policija, a koja je intenzivirana nakon „Oluje“. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u periodu od avgusta do septembra 1995. godine prisilno je mobilisano više od 5.000 izbeglica. Većina ih je predata Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i prošla torturu „Arkanovih tigrova“ u kampovima za obuku. Ovo sistematsko kršenje prava izbeglica nije važno za aktuelnu politiku sećanja, jer počinioci su bile srpske oružane snage, te nema prostora za širenje među-etničke mržnje.
„Oluja“ ima svoje mesto i u predizbornim kampanjama, pri čemu političari nekad ne prezaju od zastrašujućih izjava. Tako je, u oktobru 2019. u Kuršumliji, Vučić obećao potencijalnim biračima da Srbija više nikada neće dozvoliti neku novu „Oluju“ jer „nema dece za bacanje“. Često pominjanje „Oluje“ posebno je usmereno ka Krajišnicima kao glasačima.
„Oluja“ i istorijski revizionizam
Za zvaničnu politiku sećanja sadašnjeg režima karakteristično je nastojanje da se uspostavi kontinuitet svih ratova tokom istorije u koje su Srbija i Srbi bili uključeni, a pogotovo kontinuitet između Drugog svetskog rata i ratova devedesetih. Tako se „Oluja“ konstruiše kao nastavak stradanja Srba u Jasenovcu, čime se implicitno negira čitav period SFRJ kao period mira i zajedničkog života.
Ministar Vulin je u višenavrata isticao da je do „Oluje“ došlo zbog toga što Srbi decenijama nisu znali ništa o ustaškim zločinima u NDH, a jednom prilikom je „Oluju“ nazvao ponovljenim Jasenovcem. Ovakve izjave su trostruko problematične: sad već ustaljena floskula da je Jasenovac bio zabranjena tema u SFRJ očigledna je neistina; kroz izjednačavanje „Oluje“ i Jasenovca, relativizuje se stradanje Srba u NDH; konačno, „Oluja“ se dekontekstualizuje, pa se umesto sa događajima koji su joj neposredno prethodili povezuje se sa događajima od pre pola veka, i na taj način se srpska vlast oslobađa odgovornosti za rat u Hrvatskoj.
Iako režim tvrdi da vraća ponos žrtvama i celom narodu, mnoge izbeglice iz Krajine su i dalje bez osnovnih prava. Drugačije politike sećanja na ratove devedesetih, zasnovane na činjenicama, fokusirane na dobrobit oštećenih i oslobođene etničke mržnje, mnogo bi više doprinele dostojanstvu žrtava „Oluje“ od centralnih manifestacija u režiji Dragoslava Bokana.
