Piše: Aleksandar R. Miletić
„Braćo i sestre!”, tako se predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević obratio visokim zvanicama iz zemlje i inostranstva i okupljenim građanima na državnoj komemoraciji posvećenoj negovanju uspomene na žrtve stratišta u Jajincima u oktobru 2024. Govornik je u „prigodnoj“ besedi, govoreći o tim žrtvama, pominjao „sunarodnike“, iako su među njima, pored etničkih Srba, bili i Romi i Jevreji. Takođe je, u jednoj od retorskih kulminacija, naglasio da na mestu komemorativnog centra „leže naši preci, naši rođaci, naša krv“. U nekoj drugoj zemlji ili kod nas u neko drugo vreme, takvo neformalno, bratstveničko i arhaično oslovljavanje državnih zvanica, stranih gostiju i građana koji pripadaju različitim verskim i nacionalnim zajednicama bilo bi okvalifikovano kao svojevrsni gaf, incident ili bar prekršaj normi državnog ili diplomatskog protokola. Najviši predstavnik državne vlasti ne bi trebalo da govori kao da je rodovski ili plemenski vođa; takođe, ne bi trebalo da progovara jezikom krvi i tla na komemoraciji koja treba da evocira antifašističke tradicije građana Republike Srbije. Ako ni zbog čega drugog, zato što sličnu retoriku nalazimo u Nedićevom aparatu vlasti, kod samog Nedića i u izvornim zemljama evropskog nacizma i fašizma. Pogotovo ne bi trebalo da progovara tim jezikom na mestu velikog nacističkog zločina u kojem je posredno učestvovao i pomenuti domaći kvisling.
U našoj svakodnevici javnih komemoracija i shvatanja kulture sećanja, ovaj primer je samo uzgredna neprimetna marginalija, gotovo bezazlen nesporazum. Srpska varijanta populizma, naime, pokazala je da ima dovoljno kapaciteta da u sebi pomiri brojne protivrečnosti i da pervertira vrednosti današnjice i prošlosti u meri u kojoj se više ne prepoznaju granice između istorijskih činjenica i njihove dnevnopolitičke zloupotrebe. Uz insistiranje na kontinuitetu golgote i stradanja srpskog naroda kroz istoriju, jedna od konstanti u tom komemorativnom inženjeringu je dosledna rehabilitacija svih (navodno autentično) srpskih pokreta, institucija i protagonista istorijskih događaja za svaki prestup ili zločin iz bliže ili dalje prošlosti. U toj sabornoj atmosferi državne interpretacije prošlosti, na zvaničnoj državnoj proslavi Dana pobede 2021. bile su recitovane ljotićevske koračnice, dok su na glavnoj bini stajali portreti maršala Tita i Draže Mihailovića. To što su se Mihailovićevi odredi iz Srbije povukli zajedno sa osovinskim silama, a pomenuti Dan pobede dočekali u nemačkim formacijama ili u zarobljeništvu, ne kvari entuzijazam državne komemoracije, niti je, opet, javnost u Srbiji bila zbunjena programom komemoracije.
Najviše truda u pomenutom inženjeringu kolektivnog pamćenja uloženo je u već višedecenijski projekat rehabilitacije četničkog pokreta. I pored nesumnjivih činjenica o brojnim zločinima, genocidu nad Muslimanima u Sandžaku i Podrinju i aktivnoj kolaboraciji tog pokreta s nemačkim, italijanskim i NDH formacijama, u udžbenicima istorije se već dve decenije taj pokret predstavlja kao antifašistički. Još uvek se govori o „dva antifašistička pokreta“; doduše, u sistemu javnih komemoracija, tradicija četničkog pokreta postupno istiskuje obeležavanje datuma i događaja vezanih za partizanski pokret. U tom kontekstu je indikativna komemoracija događaja vezanih za Operaciju Halijard, koja je kao povod zaista zgodno i domišljato izabrana. Naime, spasavanje oko 600 savezničkih avijatičara iz Srbije u leto 1944. predstavlja verovatno jedini nesumnjiv doprinos četničkog pokreta antifašističkoj koaliciji. Izgleda da je i kreatorima politike sećanja bilo donekle neprijatno, nedelikatno ili blesavo komemorisati učešće četničkog pokreta u masakrima u selima Vranić i Drugovac ili u Foči i Goraždu, u vojnim operacijama Bitke na Neretvi, borbama za Srbiju 1944, oslobađanju Beograda ili u tzv. Bosanskoj golgoti. U tom smislu, Halijard zaista odskače, mada se i tu prećutkuje činjenica da je u isto vreme spaseno preko 2.000 avijatičara s partizanske teritorije, a da je svega mesec dana nakon te operacije i sam kralj Petar osudio četničku kolaboraciju i pozvao njihove odrede da se stave pod komandu maršala Tita.
Nepodnošljivom lakoćom interpretacije, u našem institucionalizovanom pamćenju se aktivna kolaboracija preimenuje u „građanski rat“, dok jednu od strana u tom ratu predstavljaju navodno antifašistički saradnici (fašističkih!) sila Osovine. U odnosu prema Jugoslaviji normalizovani su konstantni prezir i mržnja prema toj državi, a istovremeno se srpske elite mitologizuju kao njeni jedini čuvari. Na svečanom otvaranju izložbe povodom godišnjice ubistva kralja Aleksandra u Marseju u Muzeju Jugoslavije (oktobar 2024), u izjavama pomenutog premijera i ministra Selakovića prevladava taj kolektivni srpski odijum prema Jugoslaviji, pri čemu je izložba naslovljena navodnim, to jest izmišljenim rečima umirućeg kralja: „Čuvajte mi Jugoslaviju“. Za negovanje uspomena na borbene tradicije srbijanskih partizana koji su zajedno sa crnogorskim borcima 1941. započeli borbu za istinsko očuvanje, to jest obnovu Jugoslavije – u srpskom kolektivnom pamćenju više nema prostora. Ideologiju monarhijskog, četničkog ili današnjeg srpskog sveta i emancipatorske i humanističke vrednosti levice i partizanskog pokreta teško je približiti, a kamoli dovesti u vezu u bilo kom kontekstu kulture sećanja.
S druge strane, da li se ovde radi samo o neznanju, ili je ipak posredi manipulacija činjenicama i jasna naopaka namera predstavnikâ države? Ljudima koji nalaze plavu boju u nemanjićkoj heraldici ili se formulama iz rodovskog društva dovikuju na jednoj komemoraciji antifašističkog karaktera svakako manjkaju elementarna znanja o prošlosti. U tom smislu valjda treba razumeti i pozive gradonačelnika Beograda za iskopavanjem zemnih ostataka Tita i narodnih heroja sahranjenih na Kalemegdanu. Na stranu to što u našoj bliskoj prošlosti imamo visoke zvaničnike koji su suđeni i osuđeni za ratne zločine i za premeštanje kostiju žrtava iz primarnih u sekundarne, a zatim iz sekundarnih u tercijarne grobnice, ili za one nesrećne hladnjače kojima su prevožena tela albanskih žrtava sa Kosova. Iako naša država ne prihvata pravnu kvalifikaciju većine tih zločina, mi smo u tom grobarskom poslu prepoznati u regionu i šire, pa bi nekakvo ponovno diranje kostiju od strane visokih predstavnika vlasti bilo sasvim deplasirano.
Nekome bi se možda učinilo i da je samo postavljanje pitanja hoće li kontroverzni gradonačelnik iskopati kosti narodnih heroja ili ne po sebi neumesno i neprilično. Pravo pitanje moglo bi glasiti da li bi, recimo, Ivo Lola Ribar, najplemenitiji iz zlatne generacije progresivne, levo orijentisane omladine Beograda, želeo da mu grobno mesto bude u današnjem Beogradu s današnjim gradonačelnikom. Još jedno pravo pitanje koje se možda nameće jeste da li mi uopšte zaslužujemo grobnice zaslužnih građana u današnjem glavnom gradu. Sudeći prema našem sistemu javnih komemoracija, to svakako nije slučaj. U pervertiranoj stvarnosti u kojoj živimo, najavljeno instaliranje spomenika čiča Draži u centar grada bilo bi prava mera stanja nacije, bar zasad. A daleko od Terazija, na drugoj strani Atlantika, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti se, kao uzorni eksponat, i dalje izlaže čuveni model jugoslovenskog kioska K-67, u našoj turobnoj i nepismenoj svakodnevici Šapićev prokaženi „soc-crveni kiosk za viršle“.
(fotografija: manudri, iStock)
