piše: Andraž Rožman
Kada je imala 14 godina, Milijana Kostić Bjegović radila je na farmi pilića. U nozdrve joj je prodirao miris živine, ispred nje bili su složeni pilići, bezbroj pilića koje je slagala na kamion. Nakon celonoćnog rada, bila je umorna ali zadovoljna, jer je znala da će zaraditi pet evra na sat i da će moći da kupi sveske za školu. Dok mi je pričala svoju priču, objasnila je da nije bilo toliko strašno raditi koliko su bile strašne posete Crvenom krstu. Sećanje je vodi tamo, ispred gomile odeće. Razmišlja da li da nešto od toga uzme. Onda bira, prebira i iznova se oseća poniženo. U toj odeći odlazi u školu, gde mora da se suoči s vršnjacima. Oni nose adidas i nike, a Milijana… „Zatvorim oči i vidim… Svi ručaju, a ja čekam u učionici ili idem kući… Ponekad imam prijatelje. Onda saznaju za brisanje, Srbiju, Kosovo… Postajem čefurka i onda više nemam prijatelje”, zapisao sam njene reči u knjizi To se ne može izbrisati (Goga, 2024).
Milijana kaže da su deca dušice, čiste dušice, ali roditelji im govore različite stvari. A roditelji su njenim školskim drugovima i drugaricama govorili ružno o njoj, o detetu na „-ić” koje je sa ocem i majkom išlo po kancelarijama pred kojima su im svaki put iznova zatvarali vrata, a da nisu znali zašto. Isto kao što nije znala zašto mora da se plaši policajca. Kasnije je saznala da je to zato što bi policajac nju, njenog brata, oca i majku mogao da odvede preko granice, možda i u rat. Cela porodica je 1992. bila izbrisana iz registra stalnih stanovnika Republike Slovenije i time je bačena u siromaštvo i strah od progona iz države.
Danas Milijana ima muža, dve ćerke, posao, kuću, auto. Sećanja na detinjstvo pokušava da zakopa u zemlju. Ali ne ide. Svaki čas izlaze na površinu, prouzrokuju glavobolje i noćne more. Ćerke pokušava da zaštiti. I njih dve su čiste dušice. Ne govori im ružno o drugoj deci, ali ih upozorava da nikome ne smeju da se rugaju. Ne želi da ih opterećuje svojim detinjstvom, ali… „Sve vreme im govorim da imaju milion igračaka. A da ih ja nisam imala… Kupujem im sve. Verovatno zbog sebe. Ako kupim jednoj, uvek kupim i drugoj. Tada je moje srce puno.” Milijana samo želi da ćerke jednog dana ne dožive ono što je ona doživela. Hoće li ih stvarno sačuvati od traume? Da li je to uopšte moguće?
Pošto sam upoznao i mnoge druge priče Izbrisanih, mogu da tvrdim da se kod kršenja ljudskih prava teškog kao što su bili Izbrisani u Sloveniji trauma prenosi na sledeću generaciju, a iz Milijanine priče se vidi da može da se protegne i na treću. Isto tako, neke posledice mogu da nastanu tek kada prođe određeni period. Posledice brisanja, a isto tako i ratnih zločina devedesetih, danas nisu iste kao što su bile pre deset, dvadeset ili trideset godina; nastaju nove, koje možda nisu toliko očigledne kao smrt, gubitak posla ili beskućništvo, ali one nisu ništa manje realne i jednako zahtevaju slušanje žrtava zločina. Danas se žrtve brisanja i njihovi potomci suočavaju s duševnim problemima, društvenom izopštenošću, stidom, zaboravom, agresijom, teskobom, zdravstvenim problemima… Ali nije moguće sve posledice opisati rečima, za njih ne postoje ni imenice ni pridevi koji bi nam opisali kako danas određena osoba doživljava brisanje. Neke stvari se mogu razumeti samo preko priča i literature – preko pripovedanja istorije kroz emocije. Vide se u svemu onome što su mi Izbrisani rekli i u onome što nisu, u njihovom plaču, ćutanju, oklevanju, bujici reči koja je ponekad nadirala iz njih, tonu i boji pripovesti, u rečima koje su se izgubile između redova… Sve se to vidi u trenutku pripovedanja, a trenutak pripovedanja je istina, najdublja istina akterke ili aktera i takođe istina knjige To se ne može izbrisati.
Neki nisu bili svesni posledica brisanja jer uopšte nisu znali da su i oni sami bili izbrisani – ili njihovi roditelji. Takva je bila Danica[1]. Kada smo seli u jedan od ljubljanskih lokala, naručili smo kafu, zapalili cigaretu i ubrzo otkrili da delimo slične poglede na svet, pa da smo oboje povezani sa socijalnim radom i praktikovanjem psihoanalize, odnosno psihoanalitičke psihoterapije. Kako mi je kasnije rekla, u tom lokalu se osetila sigurnom. Počela je da govori stvari koje je do tada znalo samo troje ljudi: prijatelj, prijateljica i partner. Pričala je o agresivnom ocu i besu. „U srednjoj školi… Kada je ta agresija bila nepodnošljiva… Tada sam želela da umre. Da jednom, kada se bude vozio kolima, popusti kočnica i da bude kraj agonije. Onda sam sanjala da je stvarno umro. Kad sam se probudila, jastuk je bio sav mokar od suza. Osetila sam da ne želim da umre”, rekla je.
Palestinski psihoterapeut i aktivista Mustafa Jayyousi je u intervjuu za Disenz rekao da je agresivnost tuga koja nije našla put da se izrazi. Da bi tuga i sve ostalo što prouzrokuje trauma mogli da izađu na površinu, čoveku je potreban prostor razgovora. Dok Palestinke i Palestinci to nemaju, jer su decenijama stalna meta terora, pa zato, po Jayyousijevim rečima, ne može ni doći do posttraumatskog stresnog sindroma, Danica je taj prostor dobila. Počeo je da se otvara na fakultetu, gde su razgovarali o brisanju. Tema ju je privukla, sva uznemirena je došla kući i podelila ju je s roditeljima, i tada joj je otac ispričao da je i on bio izbrisan.
Danica je od tog trenutka krenula na put otkrivanja i razumevanja svojih trauma, pri čemu je sebi pomogla psihoanalitičkom psihoterapijom. Mogla je da osvesti zašto se u mladosti sekla i pokušala da izvrši samoubistvo, zašto se porodica sve vreme selila i iznajmljivala stanove na crno, zašto je otac bio često odsutan i zašto se ponašao tako. Posle dugačkog procesa je, da parafraziram Mahmouda Darwisha, saznala za šta sve vredi živeti. Danas zna šta se događalo u porodici i kako je to uticalo na nju. I oprostila je ocu. „Razumem zašto je bilo tako kako je bilo. Razumem ga kao nekoga ko je postupao onako kako je mogao da postupa u okolnostima u kojima se našao. Sada sam sposobna da ga zagrlim i da mu kažem da ga volim. Više ne viče na mene.”
Danica i ja smo popili kafu dokraja. Onda je krenula na autobus. „Verovatno ću mnogo razmišljati o onome što sam naglas izgovorila kad se budem vraćala kući. Ali tako i treba da bude”, rekla je, a ja sam razmišljao da je javno priznanje potisnutih priča važno na putu njihovog vraćanja u život. Važno je da se u naraciji ne predstavljaju samo kao žrtve, već pre svega kao akteri svojih života i zajednice. Njihova svedočenja ujedno odražavaju znanje koje je u kapitalističkoj hijerarhiji obrazovanja postavljeno na dno, ili ga uopšte nema u spektru. Zato nije dovoljno samo da se saslušaju, već da se iz njihovog znanja uči.
[1] Napomena autora: Budući da sagovornica nije želela da otkrije svoj identitet, ime je izmišljeno za potrebe ovog teksta.
Sa slovenačkog prevela Jelena Dedeić
Foto: naslovna strana romana Andraža Rožmana Tega se ne da izbrisati, u izdanju Založbe Goga
