Piše: Rodoljub Jovanović
Nastava istorije predstavlja jedan od ključnih elemenata procesa pomirenja u post-konfliktnim društvima. Na ovom putu postoje brojni izazovi i u zavisnosti od toga kako se društvo sa njima suoči, nastava istorije može podržati ili ometati procese pomirenja. Ovo je prvi u nizu tekstova koji se bavi nastavom istorije u Srbiji, kao i izazovima koji smanjuju njen potencijal da doprinese pomirenju.
Teme nastave istorije i udžbenika istorije se svakih nekoliko meseci nađu u fokusu javnosti u Srbiji. Iako je jedan od skorijih pokušaja izmene udžbenika istorije bio usmeren na izbacivanje segmenta o istoriji LGBTQI+ pokreta iz udžbenika za osmi razred osnovne škole, najčešća tema ovih javnih diskusija jesu upravo lekcije koje se bave ratovima devedesetih. Pre malo više od godinu dana tadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin pozvao je poslanike da ne dozvole „da nam drugi pišu istoriju“ te da bi trebalo „da napišemo svoj udžbenik, samo naše elementarne srpske istine“, o čemu sam pisao ovde. Nedugo nakon toga, povela se medijska hajka protiv Udruženja za društvenu istoriju „Euroclio“ iz Srbije zbog organizacije seminara čiji je cilj bio da osposobe nastavnike da koriste istorijske izvore koji su značajni za proučavanje ratova devedesetih.
Iza podizanja moralne panike vezane za sadržaj udžbenika i nastave istorije neretko se krije namera da se sakriju neke neprijatne istine o ulozi Srbije u ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije. Sa druge strane, nastava istorije predstavlja jedan od ključnih elemenata u postizanju trajnog mira i procesa pomirenja između grupa koje su učestvovale u oružanom sukobu.
Upravo zbog toga je iznenađujuće da više ne postoji ni formalna podrška podizanju svesti o ratovima devedesetih u okviru obrazovnog procesa u Srbiji. Naime, jedan od ciljeva Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina za period 2016-2020. bilo je „unapređenje ukupnog odnosa društva prema pitanju suđenja za ratne zločine“. U okviru ovog cilja, dokument govori o cilju unapređenja „nastavnih programa na način koji omogućava učenicima da dobiju dovoljnu količinu relevantnih informacija o sukobima na prostorima bivše Jugoslavije, ratnim zločinima koji su u tom periodu izvršeni i normama međunarodnog humanitarnog prava“. Iako ova strategija nije formulisala jasne aktivnosti, artikulisala je potrebu za ovakvim aktivnostima. Nova Nacionalna strategija za period 2021-2026. ne uključuje nijedan poseban cilj koji se odnosi na unapređenje ukupnog odnosa društva prema pitanju suđenja za ratne zločine pa samim tim ni posebne pod-ciljeve koji se bave podizanjem svesti kroz formalne i neformalne obrazovne procese.
Izazovi nastave istorije u post-konfliktnim društvima
Razumevanje istorije je od presudne važnosti za sposobnost društva da se suoči sa prošlošću zarad izgradnje mirnije budućnosti. Međutim, određivanje mesta koje nastava istorije treba da ima u ovim procesima nije nimalo lak zadatak. Postoji nekoliko izazova sa kojima se post-konfliktna društva suočavaju na ovom putu.
Jedan od njih je tenzija između dve velike grupe ciljeva nastave istorije: razvijanja patriotizma i razvijanja kritičkog mišljenja. Razvijanje patriotizma oduvek zauzima centralno mesto u nastavi istorije i takva situacija se u velikom broju obrazovnih sistema održava sve do danas. Tek sredinom dvadesetog veka razvijanje kritičkog mišljenja polako zauzima važnije mesto. Tenzija između ova dva cilja nastave istorije postoji u svim obrazovnim sistemima ali je posebno izražena u post-konfliktnim društvima. Razlog je to što kritičko preispitivanje nasilja u skorijoj prošlosti u ovim društvima često stoji u potpunoj suprotnosti sa održavanjem pozitivne slike o svojoj grupi tj. društvu.
Činjenica da nastava istorije nije jedini izvor istorijskih narativa u društvu predstavlja još jedan izazov. Drugi izvori kao što su porodica, muzeji, mediji mogu da je podržavaju ili ometaju. Ovo samo po sebi ne mora da predstavlja velik problem. Međutim, izazovi i teškoće u post-konfliktnim kontekstima nastaju kada različite verzije prošlosti koje su učenicima dostupne izvan učionice stoje u potpunoj suprotnosti sa onim što istorija, kao naučna disciplina, pruža učenicima putem nastave istorije.
Kada se govori o tenziji između razvijanja patriotizma i kritičkog razumevanja u nastavi istorije o ratovima na post-jugoslovenskom prostoru, jasno je izražena potreba da se održi pozitivna slika o sopstvenoj grupi i da se „gurnu pod tepih“ istorijski događaji koji je negativno predstavljaju. Iako je potreba da se putem nastave istorije izgradi pozitivna identifikacija sa nacijom razumljiva, problem nastaje kada se to radi na račun istorijskih činjenica i razvoja istorijskog mišljenja. U ovom slučaju se činjenice selektivno predstavljaju ili potpuno iskrivljuju kako bi se „mi“ predstavili kao najveća ili čak jedina žrtva; kako bi se „naše“ učešće u ratovima opravdalo „njihovim“ delovanjem protiv nas, itd.
Lokalni kontekst, gde se odnos između narativa u učionici i van nje manifestuje na specifičan način, predstavlja još jedan izazov za ostvarivanje potencijala koji nastava istorije može da ima u procesima pomirenja. Postojeće analize nastave i udžbenika istorije u Srbiji i načina na koji mladi razumeju raspad Jugoslavije ukazuju na velike sličnosti između narativa u udžbeniku i načina na koji mladi razumeju ratove devedesetih. Drugim rečima, nema puno razlike između verzija prošlosti koje mladi čuju u učionici i izvan nje. Pošto većina nastavnika i mladih svedoči da se lekcije o raspadu Jugoslavije često preskaču zbog manjka vremena, nameće se zaključak da sličnosti između udžbeničkih i učeničkih narativa dolaze kao rezultat relativno nekritičkog reprodukovanja dominantnih narativa.
Celokupna situacija sa nastavom istorije u Srbiji najpribližnija je onome što Julia Paulson u svojoj preglednoj analizi nastave istorije u 11 različitih post-konfliktnih konteksta naziva „postojanje etno-nacionalnih narativa i napori da se oni promene“. Ovaj pristup nastavi istorije o konfliktu iz skorije prošlosti karakterističan je za Izrael, Kipar i Bosnu i Hercegovinu, gde etno-nacionalistički narativi preovlađuju u obrazovanju ali istovremeno postoji veliki broj aktera koji rade na njihovoj promeni, kao što su lokalne i međunarodne nevladine organizacije. I u slučaju Srbije, suprotstavljanje dominantnim narativima dolazi pre svega od strane organizacija koje se bave aktivnostima poput dokumentovanja ratnih zločina, sećanja na ratne zločine, obuke nastavnika i kreiranja alternativnih materijala za nastavu istorije. Nažalost, sistem formalnog obrazovanja ignoriše ovakve inicijative i one se često svode na entuzijazam individualnih nastavnika da primene nove metode ili koriste alternativne materijale o događajima zanemarenima u nastavnom planu i programu.
Po svemu sudeći, u Srbiji je potencijal nastave istorije nedovoljno iskorišćen i propušta se prilika da nastava istorije doprinese procesima izgradnje mira. Kako bi se ovaj potencijal iskoristio, za početak nastava istorije ne sme selektivno ili iskrivljeno prikazivati činjenice. Povrh toga, ona se mora ozbiljno pozabaviti uzrocima oružanih sukoba i načinima na koje ovi uzroci opstaju u sadašnjosti.
Rodoljub Jovanović je doktorirao na univerzitetu Deusto (Bilbao, Španija). Fokus njegovog istraživanja su procesi pomirenja u post-konfliktnim društvima sa akcentom na ulogu obrazovanja u ovim procesima.
Tekst je nastao u okviru Memory Activism Fellowship-a u Fondu za humanitarno pravo.
