Piše: Dejan Kožul
U 26. godišnjicu od počinjenog genocida u Srebrenici ušlo se u specifičnim okolnostima. Parlament Crne Gore, pred ovu godišnjicu, usvojio je Rezoluciju o Srebrenici u kojoj se jasno ističe da je „strašni zločin“, kako ga najčešće nazivaju srpski zvaničnici, u stvari „genocid“.
A to nije isto kao kad rezoluciju usvoje, recimo, Hrvatska, Slovenija, Makedonija čak. Rezoluciju usvaja „srpska Crna Gora“, kako joj često tepaju u Srbiji. Danas, godinu dana od prošle godišnjice, ta Crna Gora deklarativno, barem po onome za šta se zalažu crnogorske rukovodeće stranke, jeste srpskija nego što je bila. Samim tim usvajanje ovakve rezolucije više boli, pa su samim tim i reakcije iracionalnije nego inače.
A stav Srbije je više puta utvrđen – samo je pitanje hoće li se u potpunosti ignorisati godišnjica genocida ili će se izvrtati teze, što se ni ove godine nije propustilo, pa će se o Srebrenici pričati kroz ugao napada na Aleksandra Vučića u Potočarima 2015. godine. Odatle i izjava premijerke Ane Brnabić da onima koji vode Srbiju nije mesto u Srebrenici dok se ne reši pitanje pokušaja atentata na Aleksandra Vučića.
I neminovno je to spomenuti u Srebrenici, posebno ako ste došli iz Srbije. Čak će se i Majke Srebrenice setiti tog dana i tog momenta, jer se i same osećaju iskorištene.
Neminovno je i to je uspeh, pre svega za Aleksandra Vučića, koji tako i kad ne progovori uspeva skrenuti pažnju razgovora sa mnogo bitnijih tema. A bilo ih je ove godine. Teško je reći da ih je bilo više nego ikad, ako kao na temu gledamo na broj novih ukopanih ostataka tela, jer ih je ove godine bilo 19, od čega i dva maloletnika. Ali ako gledamo kroz sve ono što se dešavalo u Srebrenici u danima pred komemoraciju i ukopavanje, onda možemo reći da se o genocidu počinje pričati i van godišnjica, ali i na drugačiji način – kroz umetnost. I to je još jedna specifičnost ove godišnjice.
Ideja o nastanku Muzeja genocida u okviru Memorijalnog centra u Potočarima polako poprima konačne obrise – u bivšoj fabrici akumulatora u potpunosti je obnovljen krov, pa više nema straha od prokišnjavanja ili uticaja spoljašnjih faktora na stanje kakvo je zatečeno u bivšoj fabrici, nekadašnjoj UN bazi. Postojao je opravdan strah da će se izgubiti ili izbrisati tragovi na zidovima koji svedoče o julskim danima 1995. godine. Osim toga, niko nije mogao garantovati da voda neće upropastiti neke od budućih izloženih radova. Predstavljajući idejno rešenje Muzeja, direktor Memorijalnog centra Emir Suljagić podsetio se oktobra prošle godine, kad su u Centru bili izloženi radovi Safeta Zeca, a za čije osiguranje se tražilo 250.000 evra. Danas tog straha više nema. Centar je konzerviran, pa je čitav prostor fabrike danas osposobljen da bude deo budućeg Muzeja genocida.
Neka vrsta prethodnice budućem Muzeju bio je i kulturno-umetnički program edukativnog karaktera, koji je u danima pred ukopavanje i komemoraciju održavan u Memorijalnom centru, poput izložbi i škole za mlade.
Pre svega treba napomenuti da je neposredno pred ovu godišnjicu objavljeno da je 570 žena iz Srebrenice umrlo, a da nisu stigle ukopati ni koščicu svog sina, muža, brata. Umiru i one koje su imale tu „sreću“ da bar neki deo ukopaju, a sa njima umire i sećanje. Preciznije bi bilo reći da bi umrlo i sećanje da se ta sećanja ne čuvaju.
Jedan od načina čuvanja sećanja koji je i predstavljen tih dana je video-izložba priča usmene istorije pod nazivom „Srebrenica: Naša priča”.
„Generacije rođene poslije rata, na ovaj način moći će dobiti kompletnu sliku života kakav je nekad bio i ratnih dešavanja, koja niko ne može opisati bolje od osoba koje su to doživjele i preživjele. Posebnom metodologijom ispitivanja dobili smo 20 priča koje svjedoče o životu prije rata, običajima, svakodnevnom životu, životu pod opsadom, i stradanju u genocidu, a koje time predstavljaju jedinstven način očuvanja usmene historije”, rekao je autor izložbe, kustos Memorijalnog centra Hasan Hasanović.
Pored ove video-izložbe, otvorena je izložba Paula Lowea „Ožiljci“, kao i izložbe „Duh doma“ i „Gradim kuću sjećanja“. Ove dve izložbe, kao i video-izložba, biće i deo stalne postavke Muzeja genocida.
Jednu izložbu treba ipak posebno izdvojiti – možemo je povezati sa onim što je Hasan izgovorio, a tiče se generacija rođenih posle rata. Mi ćemo dodati i onu rođenu za vreme rata jer Jelena Jaćimović, autorka izložbe „ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“, pripada upravo toj generaciji, a upravo toj generaciji Jelena se i obraća svojim radovima.
Jelenina izložba postavljena je u Memorijalnom centru u momentu kad iz Srbije dolaze vesti o protestima neofašista tokom otvaranja izložbe fotografija Midhata Poturovića o Srebrenici.
Jednako kako je Aleksandar Vučić uspeo da nametne svoj narativ čak i Majkama Srebrenice, tako su i ovi neofašisti uspevali da skrenu temu sa izložbe. Isprobani je to recept iz iste kuhinje, ali ono što ovde ipak treba potrctati su mediji koji su pohrlili ne bi li snimili šačicu izgrednika koji uzvikuju ime Ratka Mladića. Zbog svega toga izložba je bila u drugom planu, a o šačici neofašista se danima pisalo u medijima. To nas dovodi do još jednog dela programa u Memorijalnom centru, odnosno do ukazivanja na jedan bitan problem.
Kao deo programa predstavljen je godišnji izveštaj o negiranju genocida. Prema tom izveštaju, tokom godinu dana, odnosno od 01.05.2020. do 01.05.2021. godine, zabeležena su 234 slučaja negacije genocida, od čega 142 u Srbiji.
Ono što ovaj izveštaj ne obuhvata, a morao bi, jesu mediji, uglavnom iz Federacije BiH koji, baš kao i spomenuti mediji tokom izložbe, previše pažnje poklanjaju negatorima genocida. Tako će izjava Milorada Dodika ili sličnih da u Srebrenici nije bilo genocida, a koju je ponovio milion puta, biti tema koja će okupirati informativne emisije, što samo dodatno podstiče negatore. Pogotovo ako su okolnosti specifične, kao što smo već rekli.
Specifikum pojačava i nedavna konačna presuda Ratku Mladiću, između ostalog i za genocid u Srebrenici, kao i prvostepene presude Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću – prve presude koje ukazuju da su čelnici Srbije bili umešani u ratne sukobe.
Pojačavanje, mada je bolje reći očajanje strane koja negira genocid ogleda se i u činjenici da su u Bratuncu ove godine prvi put održali pomen stradalim Srbima dan pre obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici. Uglavnom se to dešavalo dan kasnije, na Petrovdan.
Kao da se smatralo da to nije bilo dovoljno, pa se odlučilo i da se napravi iskorak i pomen održi 10. jula, računajući da će možda time skrenuti pažnju sa narednog dana. A ako i ne uspeju u tome, bilo je bitno „svojoj“ javnosti se obratiti, „dati gas“.
Upravo to se i desilo jer, osim medija iz Republike Srpske i Srbije, niko nije pridavao veći značaj tom događaju. A i zašto bi? Tu se glas žrtava ne čuje.
Niko ne spori pravo prisećanja na žrtve, ali spori se zloupotreba i večno pitanje: „Šta su oni nama radili?“
Rezolucija koja je usvojena u crnogorskom parlamentu ne ukazuje na genocidnost jednog naroda. Naprotiv. Samo osuđuje genocid. Genocidnost naroda se nameće u samoj Srbiji, o genocidnosti naroda priča se uglavnom u samoj Srbiji, i tako se svesno teret genocida stavlja na pleća onih koji svakako imaju moralnu odgovornost, ali nikako krivičnu. Moralnu, jer možda nisu znali za genocid, u danima kad se sprovodio u delo, ali su dozvolili da njihova država negira genocid, a pojedini njeni građani da ga čak i afirmativno prikazuju, jer odavno ovo više nije samo priča o negiranju genocida, već i o podršci počiniocima genocida i ratnih zločina, na šta ukazuju i funkcije onih koji su osuđivani za ratne zločine, ali i pozicije koje u društvu imaju.
Zato prostor treba prepustiti onima koji su tek rođeni u vreme genocida, ili posle. Zato je značajna Jelenina izložba:
„Pretpostavljam da bi bilo dobro početi od početka. Možda iz kuće, porodice. Razlozi negiranja su nešto što nas sve dodatno udaljava. Moramo da shvatimo da nisu pojedinci ti koji tek tako odlučuju u naše ime, koji zapravo muče i ubijaju za sopstvenu korist. Niti smo mi ti koji trebaju osećati obavezu da ih branimo, zato što su naizgled predstavljali neke „naše“ interese. Znanje se ne nameće, znanje se nudi. Srećom da se kritičko razmišljanje i bunt ne rađaju u školi, pa će ta energija uvek naći svoj put“, Jelenin je odgovor na pitanje kako nametnuti znanje o Srebrenici generaciji kojoj se obraća.
Zato prostor treba dati i školi koja je održana u Srebrenici tih dana. Oni će sutra, pa već su i danas ti koji nameću sećanje koje stiču posredno, a koje će tek moći sticati kad Muzej genocida u Srebrenici dobije svoj oblik.
To mu je i namena. Da se ne ponovi.
