Piše: Nikola Gajić
U suočavanju sa posleratnom prošlošću, kao mehanizam za redukovanje nastalog haosa i rekonfiguraciju društvenih sukoba, često se u politikama sećanja koristi kategorija žrtve.[1] Kao zavisna socijalna kategorija, identitet žrtve nastaje iz konflikta i individualno je osvešćen i doživljen tek onda kada je kao takav društveno prepoznat.[2] Okviri u kojima se ostvaruje su društveno postavljeni i uslovljeni određenim zakonskim okvirima, politikama sećanja i zastupljenošću u kulturnoj sferi. U građenju prosperitetnog postkonfliktnog društva, suočenog sa krivicom i spremnog na oprost, žrtve i njihova individualna svedočanstva postaju glavna komponenta koja budi empatičnost i teži prevazilaženju granica postavljenih nacionalnim identitetima. U ovako zacrtanim društvenim granicama daje se prostor razvijanju kategorije moralne žrtve, koja kao društvenu misiju ima da naracijom prenese svoje traumatično iskustvo kolektivu.[3] Ovakvom praksom gradi se moralno društvo koje će vaninstitucionalno da čuva i neguje kulturu sećanja konflikta izgrađenu iz perspektive žrtve. Ceo proces ove utopističke zamisli osposobljava društvo da dosegne pomirenje, ali i radi na prevenciji toga da se iste pogubne situacije ponove.
Nasuprot navedenom idealnom scenariju lečenja postkonfliktnih društava, Srbija svoju rekonstrukciju sprovodi u hibridnoj formi. Kolektivno sećanje na rat izgrađeno je iz perspektive počinilaca kojima se najčešće dodeljuje uloga žrtve. Tu ulogu „zasluženo“ dobijaju za borbu za očuvanje nacionalnog bića protiv zapadnih hegemona, dok se civilne žrtve rata kolektivizuju i koriste za pokretanje istog nacionalističkog mehanizma za kontinuirano produbljivanje međuetničkih tenzija radi političkih dobiti.
Posle osam godina proživljavanja iste prakse, po deveti put smo videli instrumentalizaciju žrtava na obeležavanju Dana sećanja na Srbe stradale i prognane u „Oluji“. Ove godine komemoracija je organizovana u Prijedoru i pratili su je dvodnevni sastanci političkog vrha Republike Srbije i Republike Srpske. Teme energetike, trgovine, kao i buduće prosperitetne saradnje bile su sporadično dopunjene sećanjem na žrtve.
U ustaljenoj praksi politikanskih govora prožetih narativom apsolutne, nezaštićene žrtve, Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i Patrijarh Porfirije su još jednom uspeli da govore o žrtvama Oluje, a da njihova stradanja ne uvaže u potpunosti. S toga, mislim da je nepotrebno stalno fokusiranje na političke metonimije, govornika-ponavljača čija se retorika svodi na guranje žrtava između zareza u govorima o sankcijama SAD-a, politici zvaničnog Zagreba, srpskoj i hrvatskoj akademiji, organizacijama civilnog društva i svih drugih aktera sa kojima su to veče imali potrebu da se neartikulisano obračunaju. Iako ne umanjujem značaj analize nepotpunih argumenata i pobijanja netačnih činjenica, želeo bih da izbegnem da po izgrađenoj društvenoj inerciji zaboravimo žrtve.
U proteklih devet godina prateći komemoracije, žrtve Oluje još jednom prolaze put kojim su prolazili 1995. godine. U ovoj metamorfoznoj praksi sećanja bez prave institucionalne forme, žrtve vođene političkom voljom lutaju i ostaju uskraćene za simbolički važno mesto sećanja. Prolazeći istu rutu, žrtve su retraumatizovane i onemogućeno im je da se emotivno povežu sa mestima sećanja. U stalnom označavanju mesta sećanja kao stradalničkih, stvara se često nejasna i neutemeljena mnemonička poveznica sa onim što su žrtve doživele, a to isto mesto preuzima i monopolizuje tu istu stradalničku ulogu.
Upravo se to desilo na ovogodišnjoj komemoraciji u Prijedoru. U zatrpavanju slojeva tragične istorije Prijedora koje su za sobom ostavile snage Vojske Republike Srpske i srpske paravojne jedinice, zatrpava se i simbolički i mnemonički prostor za bošnjačke i hrvatske žrtve. To se upravo radi time što se njihova rekognicija i memorijalizovanje (podizanje spomenika) konstantno opovrgavaju i sprečavaju od istih koji na ovogodišnjoj komemoraciji pozivaju na univerzalnost u bolu i bore se protiv ekskluzivnosti u sećanju. Emotivno distancirani od mesta sećanja i sučeljeni sa slojevima tragičnih sećanja istog mesta, žrtve Oluje bivaju još jednom istrumentalizovane i stavljene u pažljivo birane koordinate radi politizovanja prostora i ostavljanja kompromitujućih političkih poruka.
Tokom komemorisanja žrtava Oluje gde je prisutan strah od ponavljanja zločina, ugroženost, ali i gnev zbog „kontinuiranog nacionalnog stradanja“, i uz prisutnu iskrivljenu simboliku i semantiku evocira se stereotipni i generalizujući pogled na ove žrtve. U opštoj kolektivizaciji žrtava Oluje, predstavljeni pretežno ruralnim prikazom, žrtve se unifikuju i njihova ljudska raznolikost se potpuno zaboravlja. Njihova imena se pominju samo onda kada se meri stepen njihove patnje i stradanja. Pojedinčne žrtve se ne spominju da bi im se posvetila pažnja i njihova svedočanstva inkorporirala u kolektivno sećanje, već da bi se pojačao emotivni doživljaj kolektivu i pojačao autoritet onih koji iz toga grade ulogu nacionalnog zaštitnika.
Kao žrtva takve instrumentalizacije, se našla Nermina Mujkić i njena majka Sabina koje su 1995. godine kao izbeglice napuštale Žepu. Fotografija Nermine i Sabine u izbegličkoj koloni našla se kao jedan od vizuala koji je trebalo da prestavlja žrtve Oluje. I ako je svu krivicu za ovaj propust tokom jedne od nacionalno najvažnijih komemoracija preuzela marketinška agencija „Pozitiv“ iz Srbije, jasno je da trenutne politike sećanja dovode do sličnih paradoksa u kojima se žrtve unifikuju i posmatraju kolektivno bez ličnog prepoznavanja i uvažavanja. Dodatan problem je u tome što se predstavljanje drugih žrtava tokom ove komemoracije okarakterisalo kao propust, a da je potpuno ignorisana potreba da se druge žrtve na široj teritoriji njihovog stradanja prepoznaju i uvaže kao jednake.
U iskreiranom mnemoničkom limbu žrtve Oluje se suočavaju sa otuđenjem od svog identiteta i svoje traume. Njihova svedočanstva postaju ispolitizovana a oni, kao kreatori istih i nosioci tih trauma, ostaju zapostavljeni. Iskorišćeni za kreiranje politike sećanja koja je oličena u apsolutizaciji nacije kao žrtve, njihove svakodnevice i dobrobit ostaju marginalizovani, čak potpuno ignorisani. Paradoksalno, to društvo kroz čije norme žive svoj identitet im taj isti identitet oduzima. Navikli na paradoks, to prestaje da nas čudi. U ustaljenoj praksi, žrtve Oluje su i ove godine ostale obespravljene, dok su borci RSK, kao primarnija kategorija, dobili obećanje o izjednačavanju prava sa borcima Republike Srpske.
Žrtve Oluje već devet godina aktivno čine jednu od glavnih komponenti srpskog nacionalnog samoviktimizacijskog narativa. Duboko inkorporirane u ovaj narativ one, za nacionalističko državno i crkveno vođstvo, obezbeđuju prekopotreban kontinuitet u nacionalnom stradanju i uz ustaljene argumentacijske sheme jačaju osećaj stalne ugroženosti. Upravo ovo perpetualno predstavljanje nacije kao žrtve odvlači od kritičkog patriotskog pristupa koji uz svu potrebu očuvanja zajednice nije spreman da se suoči da kolektivnom krivicom. Uz ovako postavljene politike sećanja ni jedan glas žrtve neće probiti čvrstu institucionalnu strukturu, dok će se o njihovu traumu okorišćavati oni koji ih ujedno otuđuju od nje.
[1] Kuljić Todor. Kultura Sećanja: Teorijska Objašnjenja Upotrebe prošlosti. Beograd: Čigoja štampa, 2006.
[2] Asmann, Aleida. Duga Senka Prošlosti (Der Lange Schatten Der Vergangeheit). Belgrade, Serbia: Biblioteka XX Veka, 2011.
[3] Margalit, Avishai. “A Moral Witness.” (Moralni Svedok) Essay. In The Ethics of Memory (Etika Sećanja), 147–82. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 2004.
