Piše: Isidora Stakić
Nakon što je stekla nezavisnost 1991. godine, Slovenija je u februaru 1992. nezakonito izbrisala iz registra prebivališta više od 25.000 osoba koje su živele u Sloveniji sa boravišnom dozvolom, a imale državljanstvo Jugoslavije i neke druge jugoslovenske republike. Njihova dokumenta su tako postala nevažeća, te su im uskraćena neka od osnovnih ljudskih prava: pravo na boravak, visoko obrazovanje, rad, socijalnu i zdravstvenu zaštitu.
Trideset godina kasnije, predsednik Slovenije Borut Pahor uputio je izvinjenje, u svoje ime i u ime države, svima koji su zbog brisanja pretrpeli patnje i nepravdu. On je, u govoru održanom 25. februara 2022. godine, rekao da „Republika Slovenija mora biti dovoljno politički i moralno zrela da javno i otvoreno obznani neslavne i neprihvatljive postupke, pokaje se i izvini zbog njih“.
Jelka Zorn, vanredna profesorka na Fakultetu za socijalni rad Univerziteta u Ljubljani, koja je dvadeset godina aktivna u borbi izbrisanih za status i priznanje, objašnjava da brisanje nije samo jednokratni događaj koji se desio 1992. godine, već proces, odnos i institucionalizovana praksa koja još uvek traje. Po njenom mišljenju, poznavanje društvenog konteksta ključno je za razumevanje procesa brisanja: „Ljudi žele da razumeju brisanje, ali nekad posmatraju ovaj proces samo u tehničkom smislu i zaboravljaju na društveni kontekst koji je tako nešto učinio mogućim. Za to je bila potrebna šira podrška društva.“
Posle sticanja nezavisnosti, u slovenačkom društvu je, paralelno sa rastom pluralizma, jačao nacionalizam. Postojao je stav da Slovenija pripada samo Slovencima, a državljanstvo je bilo etnički definisano. „U Sloveniji je u to vreme bilo mnogo ljudi iz drugih jugoslovenskih republika koji su došli zbog posla. Oni su tu godinama zarađivali za život, dobili decu, itd. Ti ljudi su mogli da steknu državljanstvo Slovenije tako što bi formalno aplicirali – i već tu se vidi etnička priroda državljanstva i podela na građane prvog i drugog reda“, objašnjava Zorn. „To je bilo vreme etno-nacionalizma: u drugim jugoslovenskim republikama besneo je rat, ali Slovenija nije zaostajala u etničkoj mržnji. Narativ o pripadnosti, o tome ko u Sloveniji sme da živi, govori, kritikuje društvo, bio je etno-nacionalistički.“
Upravo takva vladajuća ideologija omogućila je brisanje.
„Postoje ljudi koji i dalje misle da je to bila neka greška. Ne, to apsolutno nije bila greška, to je bio namerni čin slovenačke države, strukturno i direktno nasilje ne samo prema ljudima koji su bili izbrisani, nego prema svima koji nisu bili etnički Slovenci“, ističe Zorn.
Brisanje ljudi iz registra prebivališta odvijalo se u tajnosti. Zbog toga, ljudi su isprva mislili da se to događa samo njima i da je u pitanju administrativna greška. Neki od izbrisanih su izgubili poslove i završili kao beskućnici. Neki su, da bi preživeli, bili prinuđeni da rade više poslova na kojima su bili teško eksploatisani. Mnogi su napustili Sloveniju.
Ustavni sud Slovenije je dva puta, 1999. i 2003. godine, doneo odluku da je brisanje bilo nezakonito. Evropski sud za ljudska prava je 2012. godine presudio da je brisanje povreda ljudskih prava. Tek nakon višegodišnje kampanje pokreta izbrisanih, neki od izbrisanih su od Slovenije dobili odštetu, a hiljade ljudi su ponovno dobili državljanstvo i boravišnu dozvolu. Mnogi nisu uspeli da obnove pravo na prebivalište i nisu obeštećeni.
Jelka Zorn ističe da je materijalna i nematerijalna šteta koju su izbrisani pretrpeli ogromna. „Jedan od vidova reparacija je da se utvrdi čija je to odgovornost bila“, navodi ona. „I pored dve odluke Ustavnog suda Slovenije, i stava Evropskog suda za ljudska prava da je država brisanjem učinila povredu ljudskih prava, u Sloveniji ovo i dalje nije sasvim jasno.“ Postoji shvatanje da su izbrisani sami krivi zato što nisu na vreme aplicirali za slovenačko državljanstvo, iako niko nije bio obavezan da to učini. Zbog toga, Zorn smatra da je izvinjenje predsednika Slovenije važno, jer jasno utvrđuje da izbrisani nisu krivi zbog onoga što im se dogodilo.
Nakon odluke Ustavnog suda iz 2003. godine, trebalo je da bude usvojen zakon kojim bi svim izbrisanima bilo omogućeno vraćanje statusa. Umesto toga, nastao je društveni konflikt oko ovog pitanja i počela je stigmatizacija izbrisanih, odnosno njihovo proglašavanje za oportuniste koji žele da nanesu štetu Sloveniji. Posle odluke Evropskog suda za ljudska prava iz 2012. godine, usvojen je zakon koji je, po mišljenju Jelke Zorn, omogućio samo polovičnu reparaciju. Zakon je predvideo neprimereno nisku odštetu, ali samo pod uslovom da izbrisani uspeju da dokažu da su pokušavali da povrate boravišnu dozvolu.
Udruženja izbrisanih godinama vode tešku borbu. Sam termin „izbrisani“ skovao je Aleksandar Todorović, jedan od izbrisanih i aktivista koji je ostao u Sloveniji da se bori za svoja prava. Izbrisani i aktivisti okupljali su se u autonomnom kulturnom centru „Rog“ u Ljubljani. Međutim, 2021. godine, za vreme restrikcija uvedenih zbog pandemije koronavirusa, lokalne vlasti Ljubljane su tokom noći i uz pomoć policije nasilno iselile „Rog“ iz prostora u kojem se nalazio. Zajednica okupljena oko problema izbrisanih ovaj čin doživljava kao novo brisanje. Ipak, organizovanje različitih komemorativnih aktivnosti, poput izložbi, predavanja, pozorišnih predstava, nastavljeno je i nakon evikcije.
