Piše: Selbi Durdijeva
Dana 11. novembra, državni tužilac je podneo tužbu Vrhovnom sudu Rusije zarad ukidanja nevladine organizacije Memorijal. Memorijal je osnovan osamdesetih godina u znak sećanja na žrtve sovjetske represije i prvobitno je vođen idejom idejom podizanja spomenika. Memorijal danas čine 74 organizacije, od kojih je 10 van Rusije. Organizacija Memorijal je neizostavni deo tranzicione pravde u Rusiji, čitavog niza procesa koje društvo preduzima da bi se izborilo sa nasleđima prethodnog režima. Memorijal je odigrao ključnu ulogu u izradi zakona i zagovaranju za reparacije i delovao je kao samoproglašena komisija za istinu kroz prikupljanje svedočenja i dokumentacije, što je mandat koji su Memorijalu dale same žrtve. Njegov ogranak, Centar za ljudska prava, dokumentuje kršenja ljudskih prava i zalaže se za pravdu za žrtve od devedesetih godina, posebno, ali ne ograničavajući se na slučajeve kršenja ljudskih prava u Čečeniji.
Zbog nedavne tužne, Memorijal je dobio ogromnu podršku, jer je u pitanju najstarija organizacija civilnog društva čija je uloga u očuvanju istorijskog sećanja međunarodno priznata.
U distopijskom romanu Policija sećanja autorke Joko Ogava, čija je radnja smeštena na jednom japanskom ostrvu, dobijamo retrospekciju u državu nadzora iz 1984. Policija sećanja kontroliše grad. Ili preciznije, kontroliše ono čega se ljudi sećaju. Policija sećanja prikuplja predmete koji treba da ‘nestanu’ – ruže, šešire, romane, ptice – baca ih u reku ili ih spaljuje. Kada cveće nestane, scena koju autor opisuje je amorfna – reka je preplavljena cvećem koje više nikada neće biti viđeno. Kalendari takođe nestaju, a stanovnici žive u stalnoj zimi. Sa artefaktima – predmetima, beleškama, pismima kojih se moraju rešiti – sećanje bledi, ostavljajući ljude u mnemoničkom ambisu. Glavna junakinja, koja je pisac, tera sebe da piše i, samim tim, da ne zaboravi kada su knjige nestale.
Neki ljudi se sećaju uprkos teroru i zastrašivanju Policije sećanja, kojima se ljudi iznova i iznova prilagođavaju. Oni malobrojni koji ne mogu da zaborave primorani su da se kriju u podrumima saosećajnih komšija, sve dok ih ne pronađu. Majku glavne junakinje su pod okriljem noći odveli ljudi u dugim crnim mantilima i stavili je u crni automobil, nakon čega više nikada neće biti viđena. Razlog je jedan jedini: setila se.
Oni koji se sećaju predstavljaju moralni kompas društva koje odbija da živi u amneziji, a jedna od takvih organizacija sada je u opasnosti da bude likvidirana od strane Policije sećanja. Ali Policija sećanja ne razume da su sećanja duboko ugravirana u našu svest. Čak i ako uništimo institucije, zatvorimo arhive, zabranimo knjige, to sećanje ipak ostaje. Sećanje je deo našeg tela, navika koje formiramo, izbora koje pravimo, ma koliko oni bili prećutni i implicitni. Manifestuje se u nepoverenju u državne institucije, u neformalnom umrežavanju, u rukom pisanim pismima sa pesmama koje se prosleđuju političkim zatvorenicima.
Iako ne u Ogavinom romanu, možemo reći da je Policija sećanja, pre nego što je postala Policija sećanja, napadala sećanje postepeno, počevši od čistki protiv civilnog društva. U Rusiji je uvođenje zakona o ‘stranim agentima’ 2012. godine bila kulminacija toga. Izmene i dopune Zakona o nekomercijalnim organizacijama obeležile su dva dijametralno suprotna uslova postojanja za nevladine organizacije u Rusiji. Po zakonu o ‘stranom agentu’ se organizacije koje se bave ‘političkim aktivnostima’ a ne pripadaju državnim strukturama, koje se finansiraju iz inostranstva, smatraju ‘stranim agentima’. Posledice statusa ‘stranog agenta’ su da organizacije moraju detaljno da prijave sva sredstva koja dobiju od donatora izvan Rusije u iznosu od preko 200.000 rubalja (oko 2.000 GBP). Organizacije koje su ‘strani agenti’ mogu biti podvrgnute iznenadnim proverama od strane državnih organa, a svi njihovi materijali u javnim medijima trebalo bi da budu obeleženi etiketom ‘strani agent’.
Političke aktivnosti, prema zakonu o ‘stranom agentu’, su sve aktivnosti koje kritikuju državnu politiku ili se bave socijalnim pitanjima. Pošto ovakvo formulisanje zakona omogućava da se praktično svaka organizacija smatra ‘političkom’, to znači da bi svaka organizacija koja dobije finansijska sredstva iz inostranstva mogla da se posmatra kao ‘strani agent’, ostavljajući široku diskrecionu moć državi da utvrdi ko je ‘strani agent’. Zakon je sličan merama koje je Sovjetski Savez usvojio kada je država pokušavala da minimizira strane kontakte i svaki potencijalni međunarodni uticaj na svoje građane. Od 2020. godine, ne samo organizacije, već i pojedinci mogu da dobiju status ‘stranog agenta’. Tužilac tvrdi da je Memorijal ‘sistematski kršio zakone o stranim agentima’.
Centar za ljudska prava Memorijala je 2014. godine dobio status ‘stranog agenta’, a 2016. je usledila istorijska podela. Ova odluka rezultat je neplanirane provere vlade kada je organizacija dostavila 31.200 strana dokumentacije koja je uključivala finansijske račune i poreske izveštaje, kao i ključne informacije o prirodi njihovih aktivnosti. Zakon o ‘stranim agentima’ je veoma politički, usmeren protiv civilnog društva i ima za cilj njihovu demoralizaciju. Zakon o ‘stranom agentu’ nije bio jedini pokušaj da se diskredituje civilno društvo, već predstavlja vrhunac lova na veštice. Uloga Memorijala u Rusiji postaje uloga žrtve današnjeg ugnjetavanja kao kazne za potragu za pravdom za prošlost. Ironično, ‘strani agent’ je fraza pozajmljena iz Staljinovog rečnika.
Policija sećanja je opominjuća priča, upozorava na opasnost od poslušnosti i nemogućnosti da razmišljamo kritički i na ono što nam se dešava kada zaboravimo, zaboravimo odakle dolazimo i ko smo. To je isto tako oda slobodi koje se odričemo zbog materijalne ‘stabilnosti’ i opstanka. Kao rezultat toga, spremni smo ne samo da žrtvujemo one koji se ne slažu već i sebe tako što ćemo pristati da igramo po pravilima sve dok nas ne dotiču. Ova distopijska fikcija je, dakle, ne neko proročanstvo već i uznemirujuće svedočenje.
Tok priče u Policiji sećanja se nastavlja nestajanjem ljudskih udova. Ljudi su primorani da ne koriste jednu ruku i jednu nogu. Dešava se ono neizbežno – ljudi zaboravljaju na ove delove tela, koji vremenom postaju paralizovani. Oni koji se sećaju, u pokušaju da se zaštite, pokušavaju da se prilagode, ali onda, neminovno, izdaju sebe kada počnu da pomeraju ‘nestale’ udove.
Lišeno bilo kakvih baza za sećanja, društvo zaboravlja ono što bi inače bilo nezaboravno i neoprostivo zaboraviti. Ponekad se predmeti ili sećanja iz prošlosti ponovo pojave, ali društvo ih više ne prepoznaje. Tu vidimo paralele onome što se dešava Memorijalu. Jedna od kazni koju je Memorijal platio bila je zato što nije obeležio sve svoje postove na Tviteru etiketom ‘strani agent’. Reagujući na objašnjenje Memorijala da Tviter ograničava broj karaktera po postu, sudija je upitao da li bi Memorijal umesto toga mogao da koristi simbol za ‘status stranih agenata’. Predstavnici Memorijala pitali su da li je simbol na koji se sudija poziva žuta zvezda.
Memorijal je, kao i ljudi koji se sećaju u Ogavinom romanu, odbio da zaboravi, i čuva uspomene. Oko 50.000 ljudi dalo svoje dokumente, pretmete i priče Memorijalu. Na osnovu ovih dokumenata, Memorijal je u svojoj arhivi sastavio preko 100 hiljada slučajeva o žrtvama represije. Više od polovine ovih slučajeva je digitalizovano, ali još mnogo toga tek treba da se uradi. Sada smo suočeni sa pitanjem šta će biti sa nama ako Memorijal nestane. Da li ćemo se u početku mučiti, ali onda progutati i prilagoditi se postojanju bez ruža, ptica, romana, tela? Da li će Memorijal pronaći sredstva za funkcionisanje izvan institucionalnih struktura? Da li će naći kreativne načine da preživi, sačuva svoje arhive i biblioteku?
Ogavin roman nas tera da preispitujemo šta to znači pamtiti i šta znači zaboraviti. Koliko je naše pamćenje vezano za naš identitet i šta gubimo kada izgubimo delove identiteta sa izbrisanim sećanjima? Tada postajemo entiteti bez identiteta, zahvaćeni teretom svakodnevnog postojanja. Ljudi u gulazima nisu želeli da nestanu bez traga. Čuvali su svoje beleške iz dnevnika u odeći, pamtili svoje pesme i ponavljali ih svaki dan u nedostatku olovke i papira, razvio se čitav žanr tetovaža iz gulaga. Niti su rođaci nestalih želeli da sećanja na njihove najmilije nestanu – tražili su svoje bližnje, a kada bi se pronašle masovne grobnice, donosili bi predmete – veo, knjige, kofere, pisma koja su pisali i nigde ih nisu slali (‘dragi tata, svuda smo te tražili i konačno smo te našli ovde’, piše na jednom groblju u Levašovu u blizini Sankt Peterburga).
I dok izbor Policije sećanja šta treba da nestane deluje prilično nasumično – ruže, šeširi, ptice, romani, muzika, udovi – izbor države nadzora gde Memorijal vodi svoju bitku je promišljen. Zvanična politika sećanja u Rusiji može se okarakterisati kao pozitivno preoblikovanje, gde se zločini ne demantuju već se pažljivo utišavaju, da se ne zaseni mit o pobedi u Drugom svetskom ratu koji se koristi kao osnova za izgradnju nacije i države.
Tema smrti u distopijskoj basni Ogave je zajednička nit. To je priča kako nestajemo sa Zemlje i onoga što je ostalo od nas. Aleksandar Etkind u svojoj knjizi Iskrivljena žalost dijagnostifikuje rusko društvo kao ukleto, nakaradno, kao što podnaslov knjige kaže: Priče o nemrtvima u zemlji nesahranjenih. Etkind postavlja pitanje šta se dešava sa onima koji su bili lišeni prava na sahranu. Oni nam se vraćaju kao duhovi, proganjaju nas. Policija sećanja nije o učenju da se živi sa našim duhovima, jer duhovi nestaju ukoliko prestanemo da se sećamo. U romanu, nestala majka koja se setila pokušala je da komunicira sa ćerkom posle njene smrti kroz poruke sakrivene u njenim umetničkim delima. Glavna junakinja otkriva ove tragove uz pomoć prijateljice koju krije od Policije sećanja u svojoj kući. Zajedno stvaraju sigurno utočište uspomena i kriju predmete u svojoj tajnoj sobi.
Kao i na japanskom ostrvu, život će se nastaviti, čak i suočen s nestankom. Dok jednog dana ne shvatimo da je sve što je ostalo od nas naš glas. Čovek koji se setio i koji nije nestao pokušava da pomiluje glas svoje voljene osobe u nedostatku njenog tela. Lepota knjige je u njenom skoro univerzalnom apelu – svako društvo, doduše u drugačijem obliku, ima svoju Policiju sećanja i one koji se sećaju. Radi se i o bici u nama, o tome koliko smo mi, suočeni sa neugodnim sećanjima ili aspektima svog identiteta, spremni da zaboravimo i sakrijemo se u mračne uglove našeg bića? To je referenca na umešane likove, kao što Majkl Rotberg kaže, na sivu zonu smeštena između žrtve, počinioca i posmatrača. Na kraju, svi smo mi umešani likovi. Kako roman navodi, bez sećanja, naši svetovi i srca postaju tanji. To će nam se desiti bez Memorijala.
