Piše: Rodoljub Jovanović
Nedavno se u srpskoj javnosti povela diskusija o udžbenicima istorije, njihovom sadržaju i značaju za buduće generacije. Prvo je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin u svom obraćanju 24. februara pozvao poslanike Narodne skupštine Republike Srbije da ne dozvole „da nam drugi pišu istoriju“ te da bi trebalo „da napišemo svoj udžbenik, samo naše elementarne srpske istine“. Nekoliko dana kasnije predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će predložiti Vladi Republike Srbije da udžbenike srpskog jezika, geografije i istorije piše država. Ovu inicijativu je podržao i ministar prosvete rekavši da je „važno da sadržaji udžbenika za predmete koji su važni za naš nacionalni identitet moraju da budu pažljivo birani i dostupni mladim generacijama“. Ova inicijativa je nakon toga proširena na Republiku Srpsku, kada su se Aleksandar Vučić i Milorad Dodik dogovorili da stručnjaci iz Republike Srpske učestvuju u pisanju udžbenika iz srpskog jezika, istorije i geografije za teritorije Srbije i Republike Srpske. Ostalo je da sačekamo i vidimo kako će ova inicijativa izgledati u praksi. Do tada, kako bismo bolje razumeli šta sve ovo znači za budućnost nastave istorije, potrebno je da ove izjave stavimo u kontekst domaćeg zakonodavstva vezanog za proizvodnju i odobravanje udžbenika kao i dominantnih trendova u izučavanju nastave istorije.
Izjave koje pozivaju da „pisanje udžbenika preuzme država“ kod svakoga ko se iole razume u procedure vezane za odobravanje udžbenika izazivaju, u najmanju ruku, zbunjenost. Na osnovu ovih izjava stiče se utisak da, kako stvari sada stoje, sadržaj udžbenika zavisi od volje izdavača. Pre svega je neophodno napomenuti da udžbenike uvek pišu stručnjaci iz oblasti koju udžbenik pokriva a oni su, u slučaju predmeta istorija, po pravilu naučnici – istoričari ili nastavnici istorije sa iskustvom.
Pored toga, procedure odobravanja rukopisa udžbenika su detaljno definisane zakonom o udžbenicima i uključuju sve institucije države zadužene za sektor obrazovanja. Naime, prema trenutno važećem zakonu o udžbenicima izdavanje udžbenika kao i ostalih nastavnih sredstava može da obavlja javno preduzeće kao i „preduzetnik ili drugo pravno lice koje je registrovano za izdavačku delatnost“. Udžbenički pluralizam, kako se najčešće naziva mogućnost postojanja udžbenika različitih izdavača na slobodnom tržištu, u Republici Srbiji na snazi je od 2010. godine, dok je pre toga jedino Zavod za udžbenike i nastavna sredstva mogao da izdaje udžbenike koji će se koristiti u nastavi. Ovo svakako ne znači da sadržaj udžbenika zavisi isključivo od autora i izdavača. Naprotiv, svaki udžbenik mora da bude u skladu sa planom i programom nastave za dati predmet. Zakonom o udžbenicima je predviđeno da svaki udžbenik mora da bude i u skladu sa standardima kvaliteta koje na predlog Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, po pribavljenom mišljenju Nacionalnog prosvetnog saveta, donosi Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Zakon detaljno definiše procedure koje izdavači treba da ispoštuju kako bi predloženi rukopis udžbenika bio odobren za korišćenje u školama na teritoriji Republike Srbije. U sklopu ove procedure uz rukopis budućeg udžbenika izdavač je između ostalog dužan da preda i elaborat koji sadrži tri stručne ocene kvaliteta rukopisa udžbenika koju daje recenzentska komisija izdavača. Recenzentska komisija se sastoji od najmanje tri stručnjaka iz oblasti i mora da uključuje najmanje jednog nastavnika. Nakon toga, stručna komisija sastavljena od zaposlenih u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja daje stručnu ocenu kvaliteta rukopisa udžbenika i predlog o prihvatanju ili odbijanju zahteva za odobravanje rukopisa. Tek nakon pozitivnog mišljenja ove komisije, ministar donosi rešenje o prihvatanju ili odbijanju rukopisa udžbenika.
Ovaj kratak pregled zakona o udžbenicima pokazuje da institucije države imaju veliki stepen kontrole nad procesom odobravanja udžbenika i samim tim da pozivi na preuzimanje veće kontrole nad udžbenicima zapravo nemaju mnogo smisla. Ako pretpostavimo da bi predstavnici institucija morali biti upoznati sa ovim zakonskim procedurama, lako je zaključiti da su poruke o državnom preuzimanju kontrole nad udžbenicima zloupotreba ove teme u dnevno-političke svrhe.
Izjave o udžbenicima nam dosta govore o načinu na koji donosioci odluka u Srbiji danas razumeju šta bi trebalo da budu ciljevi nastave istorije. Ovo je jedno od centralnih pitanja kada se radi o nastavi istorije. Ciljevi nastave istorije se mogu podeliti na romantične i prosvećene[i]. Prvi, romantični, utkani u sam nastanak nastave istorije, bili su neupitni imperativ do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, a u mnogim društvima i danas imaju taj status. Njihova suština je u tome da učenici usvoje pozitivnu sliku o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti grupe kojoj pripadaju kao i pozitivnu sliku o političkom razvoju svoje države. Nasuprot tome, suština prosvećenih ciljeva nastave istorije je da utiču na razvijanje građana koji kritički razmišljaju i sposobni su da na informisan i efikasan način učestvuju u društvu, uključujući kritiku na račun svoje lokalne ili nacionalne zajednice kao i povezivanje prošlosti sa sadašnjošću i budućnošću.
U većini društava postoji tenzija između ova dva pristupa, potrebe da formalno obrazovanje podstiče kreiranje zajedničkog nacionalnog identiteta sa jedne, i potrebe da se učenici osposobe za kritičko promišljanje sa druge strane. Tokom političkih konflikata ovi ciljevi neizbežno postaju kontradiktorni i nacionalistička linija pobeđuje[ii]. U post-konfliktnim društvima kao što je srpsko, otvara se prilika da formalno obrazovanje počne da razvija kritičko promatranje upravo onih master narativa koji su doveli do i održavali oružane sukobe. Na taj način se novim generacijama pruža prilika da prevaziđu podele iz prošlosti, pomere se ka drugačijem pogledu na ova traumatična dešavanja i krenu u izgradnju drugačije, mirnodopske budućnosti. U suprotnom, zanemarivanjem kritičkog razmišljanja u okviru formalnog obrazovanja, održavaju se konfliktni narativi i doprinosi se održavanju statusa quo.
Poziv poslanicima da ne dozvole da „strani izdavači objašnjavaju šta je Kosovo, šta je Srebrenica“ dodatno je besmislen kada se uzme u obzir činjenica da, na primer, jedna analiza sadržaja lekcija o ratovima devedesetih u udžbenicima istorije za srednju školu pokazuje da je sam sadržaj udžbenika zapravo skoro potpuno identičan nezavisno da li se radi o domaćim ili stranim izdavačima[iii]. U svetlu ovih analiza, poziv da napišemo „svoj udžbenik, samo naše elementarne srpske istine“ otvara pitanje šta bi se u takvom udžbeniku našlo tj. šta bi bilo drugačije u odnosu na udžbenike koji su trenutno u upotrebi. Brojne analize sadržaja udžbenika istorije, kako u Srbiji tako i u ostalim post-jugoslovenskim državama, nalaze „opsednutost ulogom žrtve, uključivanje narativa u kojima je sopstvena nacija žrtva, a nikada agresor, i prikaz stalnog stanja sukoba sa susedima uz ignorisanje perioda mirnog suživota“. Nedavna analiza narativa o ratovima devedesetih u srednjoškolskim udžbenicima istorije[iv] pokazala je da oni različitim narativnim mehanizmima kreiraju specifičnu sliku prošlosti. Oni ne objašnjavaju kompleksne društvene i ekonomske odnose koji stoje iza odluka da se na konflikt reaguje nasiljem, time propuštajući priliku da kritički analiziraju upotrebu nasilja u političkim konfliktima. Umesto toga, nasilje se objašnjava nacionalizmom na svim stranama koji se pojavljuje kao bujica i neobjašnjivo obuzima građane. To je slika ratova u kojoj smo mi uvek izazvani da se branimo od drugih pa je tako nasilje koje su počinili članovi naše grupe bilo neophodno i samim tim je opravdano. U ovim lekcijama se pominju koncepti kao što su etničko čišćenje i ratni zločini ali se disproporcijalno više prostora daje našim žrtvama i njihovim zločinima pa se na taj način dodatno kreira utisak da smo mi najveće žrtve a drugi po pravilu zločinci.
Sve ovo nam govori da udžbenici koji su trenutno u upotrebi mnogo više rade na razvoju pozitivne slike o sopstvenoj grupi nego na podsticanju kritičkog promišljanja kod učenika. Čemu se onda možemo nadati od tih, novih „državnih“ udžbenika istorije? Na osnovu izjava koje su pokrenule ovu diskusiju čini se da bi oni dodatno stavili akcenat na izgradnju pozitivne slike o sopstvenoj naciji na račun razvoja kritičkog mišljenja. Ovakav pristup ne samo da nije u skladu sa modernim shvatanjima ciljeva nastave istorije i može u post-konfliktnim društvima biti izuzetno opasan nego je i u suprotnosti sa Nacionalnom strategijom za procesuiranje ratnih zločina koju je Republika Srbija usvojila 2016. godine.
Sadržaj udžbenika istorije uvek više govori o vremenu u kome živimo i vizijama budućnosti nego o prošlosti kojom se bave. Ostaje bojazan da najavljene promene teško mogu voditi promenama u shvatanju prošlosti koja nas opterećuje. Zanemarivanjem kritičkog promišljanja nasilne prošlosti propušta se prilika da nove generacije kroz nastavu istorije razviju razumevanje prošlosti koje će im biti koristan vodič za snalaženje u demokratskom društvu budućnosti i izgradnji održivog mira.
Rodoljub Jovanović je student doktorskih studija iz oblasti konflikata i kulture mira na Univerzitetu Deusto, Bilbao (Španija).
[i] Carretero, M., Asensio, M., & Rodríguez Moneo, M. (Eds.). (2012). History education and the construction of national identities. Information Age Pub; Carretero, M. (2011). Constructing patriotism: Teaching history and memories in global worlds. Information Age Pub; Bermudez, A., & Carretero, M. (2012). Constructing Histories. In J. Valsiner (Ed.), The Oxford Handbook of Culture and Psychology (1st ed., pp. 625–646). Oxford University Press. https://doi.org/10.1093/oxfordhb/9780195396430.001.0001
[ii] Bar‐Tal, D., Vered, S., & Fuxman, S. (2020). Between Open‐minded Critical Thinking and Closed‐minded Allegiance: Educational Tensions in Societies Involved in Intractable Conflict. Political Psychology, pops.12687. https://doi.org/10.1111/pops.12687
[iii] Jovanovic, R. (2020). Intercultural Education in Post-Conflict Societies: Historical Narratives of the Breakup of Yugoslavia in Serbian High School History Textbooks in Pica-Smith, C., Veloria, C. N., Contini, R. M. (Ed.) Intercultural Education: Critical Perspectives, Pedagogical Challenges, and Promising Practices, Nova Science Publishers, Inc., New York
[iv] (ibid.)
