Kulture Sećanja

 

Suočavanje sa prošlošću se može definisati kao dugotrajan proces izgradnje i negovanja odgovornog odnosa jedne države ili društva prema nasleđu ratnih zločina ili teškim kršenjima ljudskih prava koja su počinjena za vreme oružanog sukoba ili autoritarnog režima.^[1] Ovakvi procesi se obično vezuju za tranzicioni proces od rata ka miru i prelaska iz autoritarnog perioda u demokratiju, te se zbog toga ovaj proces često naziva i proces tranzicione pravde.

 

Piše: Marijana Toma

Poslednjih nekoliko godina, čak i države sa dugogodišnjom tradicijom poštovanja ljudskih prava biraju neke od mehanizama tranzicione pravde zarad izgradnje odgovornog odnosa prema zločinima u prošlosti i ispravljanja pre svega istorijskih nepravdi koje su počinile većinske zajednice nad manjinama u tim zemljama. Jedan od takvih primera je Komisija za istinu i pomirenje u Kanadi koja je radila između 2008. i 2015. godine, osnovana Sporazumom između Vlade Kanade i predstavnika oko 86,000 pripadnika autohtonog indijanskog stanovništva Kanade koja se bavila istraživanjem prakse kršenja ljudskih prava unutar rezidencijalnih škola u koje su smeštana deca Prve nacije, Metisa i Inuita.^[2] Više od 150,000 dece je protiv volje svojih roditelja smeštano u ove škole, gde su bili sistematski fizički i seksualno zlostavljani, izlagani nasilnoj asimilaciji, gde im je zabranjivano da koriste svoj maternji jezik i poštuju svoju kulturnu tradiciju. Tadašnji kanadski premijer je 2008. uputio zvanično izvinjenje za više od 80,000 preživelih, a nakon toga država se sporazumom obavezala da nadoknadi patnje žrtava u okviru programa reparacija. Oko dve milijarde kanadskih dolara isplaćeno je kao materijalna reparacija preživelima koji su bili smeštani u škole, ali nisu bili izlagani sistematskom zlostavljanju, dok je dodatnih tri milijarde dolara isplaćeno preživelima teškog telesnog i seksualnog zlostavljanja. Predstavnici kanadske države su nakon toga u više prilika upućivali izvinjenje i zvanično priznavali patnje autohtonog stanovništva, a institucije Kanade i dalje rade na ispravljanju nepravdi kroz različite inicijative.

Konceptualni i pravni okvir procesa suočavanja sa prošlošću predstavljaju koraci (mehanizmi tranzicione pravde) preduzeti za ispunjavanje četiri vrste prava, koja pripadaju pre svega žrtvama i članovima njihovih porodica, ali i društvu u celini. Ova prava je 1997. godine definisao Louis Joinet kao principe, u svom izveštaju o pitanju nekažnjivosti za počionice kršenja ljudskih prava: pravo na istinu, pravo na pravdu, pravo na reparacije i pravo na neponavljanje.^[3]

Iako su strategije tranzicione pravde i proces suočavanja sa prošlošću otprilike od početka 2000., prihvaćeni kao najbolji način za prevladavanje nasleđa zločina počinjenih u oružanim sukobima kao i tokom perioda masovnog kršenja ljudskih prava, poslednjih nekoliko godina interesovanje različitih aktera za procese koji treba da vode ka pomirenju unutar jednog društva, ili među bivšim neprijateljima primetno opada. Ovo se čini posebno vidljivim u društvima koja se duže vreme pokušavaju izboriti sa nasleđem zločina iz prošlosti a koja se i dalje nalaze u nedovršenom procesu tranzicije – nakon početnog entuzijazma podrška ovakvim inicijativama na zvaničnom nivou je gotovo nevidljiva, ili sasvim napuštena, civilno društvo je preumorno ili fokusirano na druge, lukrativnije teme, nove generacije su u najbolju ruku nezainteresovane a ponegde i potpuno neprijateljski nastrojene, dok žrtve umiru zaboravljene u tišini. U zemljama koje su do skora važile za uzore u oblasti suočavanja sa prošlošću, kriza je posebno vidljiva – Južna Afrika čija je Komisija za istinu i pomirenje (1995-1998-2002)^[4] služila kao model za gotovo sve komisije nastale nakon nje i koja je uspela da uspostavi zvanični narativ o zločinima počinjenim za vreme unutrašnjeg oružanog sukoba između države aparthejda i oslobodilačkih pokreta, postala je sinonim za slabo pravosuđe, nesposobno da se pozabavi gotovo endemskom korupcijom i zloupotrebama bivših i sadašnjih članova i vođa Afričkog nacionalnog kongresa. Jedan od uzroka ovoga leži između ostalog i u nedovršenom procesu tranzicione pravde koji se ogleda u nevoljnosti političkih elita u Južnoj Africi da podrže krivično procesuiranje odgovornih za zločine iz perioda sukoba nakon završetka procesa amnestije u okviru Komisije.

Situacija u regionu bivše Jugoslavije nije bitno drugačija. Dok je u Bosni i Hercegovini proces započeo odmah po završetku rata, u Hrvatskoj i Srbiji započinje tek nakon političkih promena početkom 2000., i od tada se primena strategija tranzicione pravde vodila na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou.

Nasleđe zločina počinjenih za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji je ogromno – sukobi su se vodili u periodu od 1991. do 2001. godine i u njima je život izgubilo više od 130.000 osoba^[5], oko 4.5 miliona osoba je izbeglo ili se raselilo, dok porodice i dalje traže više od 10.000 nestalih^[6]. Počinjeni su masovni i sistematski zločini u cilju sprovođenja etničkog čišćenja čitavih teritorija – masovna ubistva civila i ratnih zarobljenika, držanje desetine hiljada civila i ratnih zarobljenika u logorima, zatvorima i centrima za torturu gde su mučeni i izlagani različitim oblicima nečovečnog postupanja, žene, deca ali i muškarci su sistematski silovani i seksualno zlostavljani, a žene i devojčice su bile žrtve i drugih oblika seksualnog nasilja poput prisilnih trudnoća, činjeni su prisilni nestanci, ali i uklanjanje dokaza kroz sakrivanje u masovne grobnice i/ili potpuno uništavanje tela ubijenih, itd. Širom teritorije bivše Jugoslavije uništavani su kulturno-istorijski spomenici, posebno bogomolje, a čitave zajednice su skoro ili potpuno zbrisane sa prostora na kojima su živeli vekovima. Od mnogobrojnih zločina kojima su se bavili međunarodni i domaći sudovi, po svojoj pravnoj kvalifikaciji posebno se izdvaja zločin koji su Vojska Republike Srpske i snage bosanskih Srba počinile u Srebrenici u julu 1995. godine, kada su za nekoliko dana ubili više od 8.000 Bošnjaka, većinom muškaraca i dečaka. Pored niza presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) protiv pripadnika oružanih snaga i samog političkog vrha Republike Srpske^[7], koje su ovaj zločin definisale kao genocid a događaje ocenile kao pokušaj uništenja bosanskih Muslimana sa prostora istočne Bosne, Međunarodni sud pravde je u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida utvrdio da je Srbija odgovorna za nesprečavanje genocida u Srebrenici i nekažnjavanje odgovornih za ovaj zločin u svojoj presudi  iz 2007. godine^[8].

Još na samom početku rata u Bosni i Hercegovini, 1993. godine, Ujedinjene nacije (UN) su pokušale da spreče masovne zločine osnivanjem Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Od svog osnivanja do kraja 2004. godine, kada su objavljene poslednje optužnice, MKSJ je optužio 161 osobu.^[9] Poslednjih nekoliko godina, dosta se analiziraju dostignuća MKSJ i njegov doprinos procesu suočavanja sa prošlošću u regionu bivše Jugoslavija, kao i uticaj na primenu mehanizama tranzicione pravde u zemljama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije. Mnogobrojni analitičari, kako regionalni tako i međunarodni posebno ističu doprinos Tribunala razvoju međunarodnog prava, pre svega u pogledu krivičnog gonjenja najodgovornijih. Tribunal je najveći arhiv o ratovima u bivšoj Jugoslaviji – neki od slučajeva koje je Tribunal procesuirao pokrivaju nekoliko zemalja, više desetina i stotina učesnika i hiljade žrtava, obuhvata dug vremenski raspon, i utvrđene činjenice o njima se prostiru na desetinama hiljada stranica dokumentacije, koja je u velikoj meri dostupna kroz javnu bazu podataka na internet stranici Tribunala. Sa druge strane, stav samog Tribunala da je pored toga što je doprineo neospornom utvrđivanju istorijskih činjenica, posledica njegovog rada da se ‘zločini počinjeni širom ovog regiona ne mogu se više poricati’,^[10] ostaje predmet rasprava i snažnog neslaganja među (dobronamernim) kritičarima rada Tribunala. Činjenice utvrđene pred MKSJ nisu nikada postale deo zvaničnog narativa o prošlosti u zajednicama u regionu, one se poriču i odbacuju na zvaničnom, državnom nivou, tumače kao nedobronamerne i uperene protiv dobrobiti čitavih naroda, u zavisnosti od etničkog porekla osuđenih lica. I danas, punih 15 godina nakon prve presude kojom je utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid, neodgovorni političari i političarke odbacuju ovu pravnu kvalifikaciju.^[11]

Iako je nakon 2000. godine Srbija postigla određene (mnogi od njih su ipak bili kratkotrajnog daha) uspehe u oblasti demokratske i ekonomske tranzicije, otvaranje pitanja nasleđa zločina i odgovornosti za njih nikada nisu bili prioritet za političko vođstvo Srbije. I pored toga što je odgovorila na pritisak koji je dolazio iz Tribunala i uhapsila i predala sve optužene pred Tribunalom, to je radila nevoljno, sa odugovlačenjem, često negirajući odgovornost za zločine za koje su optuženi, ili izjednačavajući odgovornost svih zaraćenih strana.

Su­đe­nja za rat­ne zlo­či­ne u Srbiji su od kraja oružanih sukoba pred­sta­vlja­la naj­va­žni­ju primenjenu strategiju suočavanja sa prošlošću. Ipak, i u ovoj oblasti su uočeni brojni nedostaci koji su doprineli urušavanju procesa u Srbiji a posredno i u regionu, uprkos deklarativnom zalaganju zvaničnika Srbije za regionalno pomirenje.^[12] Predmeti koji se vode pred sudovima u Srbiji traju neprimereno dugo (prvi predmet Ovčara je pravosnažno okončan nakon 14 godina), optuženi umiru, a svedoci gube poverenje u pravosuđe Srbije i ne pristaju da svedoče u ponovljenim procesima, javnost nema uvida u suđenja za ratne zločine, nema direktnih prenosa suđenja, iako za to postoji zakonski okvir, a počinioci su više nego prisutni u javnom životu. Broj novih optužnica opada vremenom^[13], Tužilaštvo za ratne zločine uporno ne podiže optužnice za zločine na Kosovu, nema saradnje sa kosovskim tužiocima a srednje – i visoko-rangirani počinioci i dalje su nedodirljivi.

Ni u drugim oblastima tranzicione pravde Srbija nije načinila bilo kakve značajne korake. Komisija za istinu i pomirenje SRJ (2001-2003), osnovana od strane bivšeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice koja se fokusirala isključivo na utvrđivanje uzroka ratova u Jugoslaviji umesto na utvrđivanje činjenica o zločinima i žrtvama, danas se smatra jednom od najneuspešnijih komisija u svetu. Inicijativa civilnog društva za formiranje REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava 1991/2001) je nakon početnog entuzijazma naišla na zid nepostojanja političke volje, i izgubila političku podršku prvo u Hrvatskoj a docnije i drugde, pre svega jer bi osnivanjem REKOM političari izgubili mogućnost da manipulišu brojevima žrtava, umanjujući stradanje suprotne i preuveličavajući stradanje svoje strane. Ni u oblasti reparacija Srbija nije postigla mnogo –  i pored toga što su prethodni predsednici Srbije, Boris Tadić i Tomislav Nikolić uputili izvinjenja za određena stradanja ili konkretno za zločin u Srebrenici, ova su izvinjenja u nekim slučajevima bila nedovoljna i iznuđena (Tadićevo izvinjenje BiH 2004 i Hrvatskoj 2007. godine) ili potpuno neiskrena i banalna (Nikolićevo izvinjenje za Srebrenicu 2012. godine^[14]). Zakon o pravima civilnih invalida rata priznaje status žrtve samo državljanima Srbije koji su stradali od strane pripadnika neprijateljskih snaga i čije je stradanje izazvalo težak fizički invaliditet.^[15] Pored građana Srbije koji su stradali od strane pripadnika domaće vojske i policije na teritoriji Srbiji, zakon ne prepoznaje žrtve seksualnog nasilja, osobe koje pate od PTSP, ali i porodice nestalih i otetih Srba sa Kosova kao civilne invalide rata i porodice žrtava. Žrtve kršenja ljudskih prava, koje se obraćaju sudovima sa zahtevom za novčanu kompenzaciju zbog patnji koje su im naneli pripadnici srpskih snaga tokom ratova, suočavaju se sa odbacivanjem od strane sudova, neprimerenim odnosom sudija prema njima, ili ponižavajuće malim iznosima koji im se dosuđuju. Ni u oblasti institucionalne reforme Srbija nije postigla značajan napredak. Iako je veliki broj ljudi koji su se nalazili na pozicijama donosilaca odluka za vreme Miloševića smenjen neposredno nakon njegovog pada sa vlasti, odgovornost za ratne zločine ili masovna kršenja ljudskih prava nije uspostavljen kao kriterijum za reformu institucija. Srbija je još 2003. godine, po uzoru na druge istočnoevropske zemlje, donela Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Zakon o lustraciji), ali je rok važenja zakona istekao 2013. godine, a da zakon uopšte nije primenjen. Nakon ‘istorijskog pomirenja’ između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije i priznanja Borisa Tadića da stranke dele ‘istu bol’,^[16] SPS se vraća na vlast u Srbiji, a za njom i 2012. godine i Srpska napredna stranka, sastavljena od bivših pripadnika Srpske radikalne stranke.

Najveći iskorak na državnom nivou načinjen je 2010. godine kada je Narodna skupština Republike Srbije usvojila Deklaraciju o osudi zločina počinjenog u Srebrenici. Ipak, Deklaracija je i pored izvinjenja najvišeg zakonodavnog tela Republike Srbije ocenjena kao manjkav dokument jer nije jasno navela priznanje pravne kvalifikacije genocida u Srebrenici već je to uradila na zakamufliran način, čime je poslala jasnu poruku da Deklaracija nije namenjena žrtvama i preživelima, već međunarodnoj zajednici i domaćoj javnosti, vazda preosetljivoj na spominjanje reči genocid u kontekstu Srebrenice. Drugi problem leži u tome da ovaj i drugi simbolični koraci priznanja istine o zločinima nisu bili praćeni konkretnim reparativnim merama u cilju uspostavljanja kulture poštovanja prava žrtava.

Sa druge strane, situacija je slična i u drugim državama regiona – međusobno suprotstavljena tumačenja bliske ratne prošlosti nastavljaju da dominiraju zvaničnim narativima, dok su poricanje, relativizacija, opravdanje i slavljenje zločina i odgovornih za njih preovlađuju u javnom diskursu. Ratni zločinci ne samo da se sa odsluženja zatvorskih kazni vraćaju dočekivani kao heroji, već su postali neizbežan deo vladajućih elita. Istovremeno, međunarodna zajednica, a pre svega, Evropska Unija već duže vremena pokazuje zamor i nezainteresovanost za ove teme u regionu, kako zbog fokusiranosti na svoje brojne unutrašnje probleme, tako i zbog dugogodišnjeg ulaganja u proces koji nije dao rezultata ali i zbog površnog shvatanja suočavanja sa prošlošću i svođenja ovog procesa isključivo na saradnju sa MKSJ i krivičnu pravdu. To sve omogućava Srbiji da duže od dve decenije uporno promoviše sopstvenu viktimizaciju i da uporno izbegava priču o sopstvenoj odgovornosti za zločine koje su počinile srpske snage. U takvom kontekstu, svaki razgovor o pomirenju baziranom na utvrđenim činjenicama i priznanju odgovornosti za zločine iz prošlosti postaje izlišan, a Srbija u nasleđe novim generacijama ostavlja nerazjašnjene odnose sa susedima kao malenu ali dovoljno otrovnu kap goriva za buduće sukobe.