Piše: Eva Hasel
Politike sećanja na Drugi svetski rat na Balkanu, posebno u Srbiji i Hrvatskoj, duboko su sporne od raspada Jugoslavije. Mesta sećanja na Holokaust, kao što su Staro sajmište u Srbiji i Jasenovac u Hrvatskoj, postala su žarišta borbe za istorijske narative i nacionalni identitet. To obuhvata i diskurs o ratovima u Jugoslaviji devedesetih, u kojima su se ta mesta koristila za ratnu propagandu, njihova istorija se iznova pisala, te su, samim tim, postala još simboličnija. Taj proces nije se zaustavio devedesetih godina – istorija se sve više koristi za ostvarivanje savremenih političkih ciljeva u Srbiji i Hrvatskoj.
Nedavno se to naročito pokazalo rezolucijom Ujedinjenih nacija (UN) o genocidu u Srebrenici (BiH) 1995. godine.[1] Rezolucija se uglavnom usredsređuje na memorijalizaciju, proglašavajući 11. jul za Međunarodni dan sećanja. Takođe se navodi da UN osuđuju svako poricanje genocida u Srebrenici i pozivaju države članice da osiguraju da sudski utvrđene činjenice budu obuhvaćene obrazovnim sistemima. Politički predvodnici u Srbiji opisali su tu rezoluciju UN kao pokušaj da se Srbija označi kao „genocidna nacija“, povezujući je sa širim naporima zapadnih zemalja da podriju srpski istorijski narativ. Brzo su preusmerili diskurs na Drugi svetski rat, ističući sopstveno stradanje tokom genocida nad Srbima u Hrvatskoj.
Ti događaji su iznova skrenuli pažnju na manipulaciju pojmom „genocid“, posebno u Srbiji i Hrvatskoj. Kao i u mnogim drugim slučajevima širom sveta, „genocid“ nije samo pravna oznaka u bivšoj Jugoslaviji – to je duboko politizovan koncept: događaji iz Drugog svetskog rata i ratova u Jugoslaviji devedesetih, posebno masakr u Srebrenici, učinili su reč „genocid“ tačkom sukoba u ratovima sećanja koji traju. Srbija i Hrvatska decenijama strateški koriste taj pojam ili da naglase sopstvenu žrtvu ili da umanje svoju ulogu počinioca. Međutim, indirektni uticaj rezolucije na politiku sećanja u obe zemlje posebno je primetan u načinu na koji se reinterpretiraju spomenici Holokausta, Staro sajmište i Jasenovac, koji su bili mesta zločina tokom Holokausta i genocida ustaškog režima. Dva aktuelna primera pokazuju kako se ti spomenici koriste kao pozornice za politiku sećanja – i kako mogu poslužiti kao „termometri“ političke klime.
Preinačavanje istorije Holokausta u Srbiji
Staro sajmište je bilo nemački koncentracioni logor i logor smrti u okupiranom Beogradu. Jevrejske i romske žene, decu i starije ljude ubijali su pripadnici Gestapoa. Nakon njihovog istrebljenja, civili, politički zatvorenici i partizani zatvarani su i ubijani na Starom sajmištu.
Od postavljanja prvog spomenika 1995. godine do osnivanja državnog memorijalnog centra 2021. godine, politika sećanja u Srbiji kontinuirano radi na uspostavljanju veze između Starog sajmišta i Jasenovca. Jasenovac, koji se nalazi u današnjoj Hrvatskoj, bio je najveći koncentracioni logor i logor za istrebljenje kojim je upravljao ustaški režim, fašistička marionetska vlada koju su uspostavile sile Osovine tokom Drugog svetskog rata. Taj režim je počinio genocid nad Jevrejima, Romima i nad srpskim stanovništvom.
U narativu Srbije, Jasenovac je postavljen kao dokaz genocidnih tendencija Hrvatske, pri čemu zločini počinjeni tamo često zasenjuju druge istorijske zločine, poput Holokausta. Taj narativ služi dvema ključnim svrhama: u Srbiji jača predstavu o sebi kao o istorijskoj žrtvi i povlači pravu liniju od Drugog svetskog rata do ratova u Jugoslaviji devedesetih. Tokom sukoba devedesetih, srpski politički predvodnici često su koristili sećanje na ustaške zločine kako bi opravdali sopstvene agresivne politike, tvrdeći da štite Srbe od novog genocida od strane Hrvata ili Bošnjaka. Užas Jasenovca pružao je moralnu odbranu za srpske akcije u ratovima, doprinoseći opštem narativu o „herojskoj žrtvi“.
Taj narativ se nastavlja i danas, koristeći istoriju Holokausta i Sajmišta kao zastor: na spomen-ploči koju je 2022. godine otkrio predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi se da je koncentracioni logor Sajmište bio deo jasenovačkog sistema logora, što je izravna neistina. Srpska vlada je uspostavila pseudoistorijsku vezu koja direktno povezuje novi memorijalni centar Starog sajmišta s Hrvatskom, izmeštajući istoriju Holokausta na nekoliko načina odjednom, sklanjajući je s današnje teritorije Srbije i moguće istorijske odgovornosti. Naglašavanje sopstvenog statusa žrtve – posebno genocida – takođe služi kao zaklon od optužbi za počinioca.
Ponovno ispisivanje Sajmišta dobilo je na zamahu otkako se počela razmatrati rezolucija UN. To je bilo očigledno u govoru koji je ministar Nikola Selaković održao u aprilu 2024. godine kod memorijala Sajmišta.[2] U tom govoru je Srbiju pozicionirao kao „zaštitnika sećanja na Holokaust“: „Neophodno je da shvatimo vrednost slobode u kojoj danas živimo, nije nam poklonjena, već plaćena hiljadama života. Pristajanjem da na savremene političke pritiske odgovaramo klečanjem, bila bi nam uskraćena sloboda, pravo na sećanje i naša suština.“ On koristi žrtve Holokausta kao moralni zalog, one su, prema njegovim rečima, platile svojim životima slobodu Srbije, pa bi „klečanje pred pritiscima“ značilo nepoštovanje tih žrtava i njihove požrtvovanosti. „Savremeni politički pritisci“ nisu definisani, ali Selaković očigledno aludira na rezoluciju UN. Govor pokušava da prizove predstavu spoljašnjih sila koje ometaju sećanje na Holokaust u Srbiji i povezuje tu „pretnju“ s komemoracijom genocida u Srebrenici, kao da se te komemoracije uzajamno poništavaju.
Taj narativ o Davidu protiv Golijata, koji Srbiju postavlja u položaj herojske žrtve, u srži je politike sećanja u Srbiji. Čini se da su, u zemlji koja je zanemarivala istoriju Holokausta, političari tek sad otkrili simboličku moć koju sećanje na Holokaust ima u aktuelnim političkim porukama.
Politika poricanja u Hrvatskoj
U Hrvatskoj, desničarske nacionalističke grupe već dugo pokušavaju da umanje zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata, često predstavljajući ustaše kao branioce hrvatske nezavisnosti, a ne kao počinioce genocida. To je dovelo do nevoljkosti da se zločini u Jasenovcu u potpunosti priznaju kao genocid, posebno u vezi s progonom Srba. Umesto toga, preferiraju se termini „masovno ubistvo“ ili „državni teror“, čime se minimizira težina zločina i izbegava stigmatizacija oznakom „genocid“ – nedavni primer u vezi s Jasenovcem[3] pokazuje kako se taj proces i dalje intenzivira:
Godine 2023, Hrvatska je predsedavala Međunarodnim savezom za sećanje na Holokaust (IHRA). Izložba koju je planirao Memorijalni muzej Holokausta iz Vašingtona trebalo je da prikaže genocid nad Jevrejima, Romima i Srbima u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Međutim, hrvatske vlasti su se opirale tome da progon Srba nazovu genocidom, radije koristeći termine kao što je „masovno ubistvo“, što je dovelo do otkazivanja izložbe. Nakon toga, Ministarstvo kulture Republike Hrvatske zamenilo je informativne ploče u Jasenovcu, uklanjajući reference na genocid i Holokaust. Ploče su zamenjene uprkos protestima stručnjaka i nevladinih organizacija, pod izgovorom usklađivanja s „preporukama IHRA“.
Godine 2024, ravnatelj Javne ustanove Spomen područja Jasenovac, Ivo Pejaković, podneo je ostavku nakon pritisaka da ukloni navodne istorijske netačnosti sa internet stranice te ustanove, posebno u vezi s genocidom nad Srbima. Iako su neke ispravke bile opravdane, Pejakovićeva ostavka je ukazala na šire sporenje u interpretaciji događaja iz Drugog svetskog rata, posebno u vezi sa upotrebom termina „genocid“. Ministarstvo je najavilo planove za dalje „usklađivanje“ sadržaja na veb-sajtu, što je izazvalo zabrinutost zbog dubljih revizionističkih promena.
Suparnički narativi i politika žrtve
Upotreba ili odbacivanje termina „genocid“ u politici sećanja Srbije i Hrvatske potcrtava širu borbu povodom statusa žrtve i odgovornosti. Obe nacije upravljaju i bore se s onim što Noa Krasman naziva „status genocida kao ’zločina nad zločinima’ i sećanje na Holokaust kao međunarodna valuta državnog legitimiteta“.[4] Genocid se široko percipira kao krajnji zločin, oblikujući kolektivno sećanje uspostavljanjem jasne podele na „čiste“ žrtve i počinioce. Ta distinkcija je posebno snažna stoga što se genocid povezuje ne samo s pojedincima već sa čitavim grupama i identitetima. Takođe je jedinstveno vezan za državu – jedan je od malobrojnih zločina za koje nacija može biti odgovorna.
Međutim, učinak te povezanosti je i to da se njome, za razliku od drugih ratnih zločina, čitave države, nacije ili etničke grupe označavaju kao počinioci ili žrtve. Tako, u regionu čija je složena istorija predmet spora, optuživanje drugih za genocid postaje moćno i podesno oruđe, pri čemu se kao jednako primamljivo pokazuje odbacivanje sopstvene krivice.
Sećanje na Holokaust služi kao idealan okvir za tu dinamiku, s obzirom na jasan status tog genocida, koji savremene političke agende lako mogu prisvojiti. Štaviše, sećanje na Holokaust može se potezati za zauzimanje stava moralne superiornosti, odbranu istorijske „istine“ i ukazivanje na usklađenost sa „zapadnim“ ili „evropskim“ vrednostima. Time bi se moglo objasniti zašto, kao odgovor na rastuće političke i nacionalističke pritiske, politički predvodnici u Srbiji i Hrvatskoj sve više otkrivaju svoj interes u oblikovanju i institucionalizaciji sećanja na Holokaust.
