Piše: Saša Ilić
Politike sećanja na devedesete godine u regionu već decenijama teku u jednom smeru; u osnovi svih procesa je viktimizacija, dok paralelno s tim teku prakse konstruisanja novog nacionalnog identiteta. Kada političari osete da na tom putu postoji neka prepreka ili insuficijencija u proizvodnji nacionalnog identiteta, koji se gradi na svim poljima, onda oni vrše intervencije u javnom prostoru ili u sferi obrazovanja, kao što je ovog meseca to slučaj u Sarajevu i Beogradu. U prvom slučaju, radi se o memorijalizaciji javnog prostora iza Druge gimnazije u Sarajevu, preko puta privatne osnovne škole, gde je na inicijativu gradonačelnice Benjamine Karić (SDP BiH) postavljen ruski tenk T-55, koji su specijalci iz odreda „Bosna“ zarobili u maju 1992. od jedinica tadašnje JNA. Dugo su trajala previranja oko ovog spomenika u sarajevskom parku „Safet Isović“, ali je zahvaljujući gradonačelnici, kojoj predstoje novi izbori, izdejstvovana građevinska dozvola, pa je tako 16. septembra iz arhiva ratne prošlosti izvučena oklopnjača JNA i postavljena u centru Sarajeva. Najavljeno je i postavljanje pet bronzanih figura specijalaca pod punom ratnom opremom koji bi trebalo da dinamizuju spomenik i prenesu poruku mlađim generacijama – pre svega školskoj deci kojoj je parkovski prostor donedavno bio mesto za igru i druženje – kako je izgledala herojska ratna prošlost.
Uočen nedostatak u obrazovanju, koji je gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić nadomestila javnom lekcijom iz povesti, problem je koji političke elite u Srbiji rešavaju pojačanom kontrolom nad prošlošću. Produkcija filmova poput Dare iz Jasenovca Predraga Antonijevića i različitih ostvarenja koja tematizuju Bitku na Košarama usmerena je ka obrazovanju novih naraštaja. Međutim, nikada nije dovoljno te vrste pomoćnih učila i nastavnih sredstava. Zato se došlo na sličnu ideju koju je patentirala gradonačelnica Sarajeva: treba dovući tenk, odnosno tenkove i to u svaku učionicu. To se ovog puta izvodi preko specijalnog udžbenika koji se pod velom tajne priprema već dugo, kao što se i sarajevski T-55 najavljivao godinama unazad. Naime, najpre su bili najavljivani specijalni nacionalni udžbenici iz srpskog, istorije i geografije, da bi se naposletku stiglo do samo jednog borbenog udžbenika koji se zove nacionalna čitanka.
Iako se čitanka vezuje pre svega za nastavu maternjeg jezika i književnosti, pri čemu sadrži izabrane tekstove iz nacionalne i svetske književnosti primerene odgovarajućem uzrastu, postojale su i istorijske i geografske čitanke koje su donosile tekstove za proširivanje osnovnih znanja stečenih na časovima navedenih predmeta. Nacionalna čitanka nema veze sa svojim prethodnicama jer ne pripada samo jednom predmetu, već obuhvata sve magistralne predmete koji su političkoj eliti važni za stabilizovanje kulture sećanja i izgradnju novog nacionalnog identiteta: Srpski jezik, Srpski jezik i književnost, Istorija, Geografija, Svet oko nas, odnosno ono što se ranije zvalo Poznavanje prirode i društva za mlađe razrede. Svakako, glavna linija u oblikovanju ovog vrlo specifičnog i državno kontrolisanog udžbenika, predstavljala bi implementacija „srpskog pogleda“ na nacionalnu prošlost, sa posebnim akcentom na odnose sa susedima, pre svega u ratnim i turbulentnim godinama.
Očigledno je naprednjačka elita u Srbiji prepoznala idealnu platformu za izvlačenje svog tenka T-55, onog koji nije bio zarobljen već je nesmetano probijao obruče i razarao diljem bivše Jugoslavije. U tom smislu, autori nacionalne čitanke bi trebalo da izbalansiraju mehanizam iz kosovskog mita kojim se poraz transformiše u pobedu, a progon drugih kao odgovor na stare neizmirene račune iz prošlosti. Predsednik srpske Vlade Miloš Vučević je na početku svog mandata jasno markirao polje tenkovske borbe koja ide u smeru „očuvanja identitetske socijalizacije“. Naglasio je da „mi kao država moramo da jačamo svoj koren i svoje utemeljenje“, i da stoga „nema igranja oko najvažnijih tema iz ove oblasti“.
Politička metodika nastave, bilo da je reč o memorijalizaciji javnog prostora u zoni škola ili produkciji borbenog kompleta tekstova za nacionalnu edukaciju, ima zajedničke osnove iz kojih proističu metodička pitanja o razumevanju najvažnije – recentne prošlosti: ko je kriv, ko je žrtva, jesu li svi dugovi naplaćeni i šta nam još preostaje? Stoga se i nacionalna čitanka sprema za četiri kategorije učenika: 1) za prvi i drugi razred O. Š.; 2) za treći i četvrti O. Š.; 3) za učenike od petog do osmog kao i 4) za učenike srednjih škola. Podrazumeva se da će učenici nakon prolaska kroz ove edukativne kurseve izaći kao nacionalno osvešćeno biračko telo spremno za građansku obavezu glasanja za partiju koja vodi računa o nacionalnom identitetu, ali isto tako spremno i za novu obavezu služenja vojnog roka, čija će se motivacija dodatno pripremiti na časovima nacionalnog čitanja prošlosti.
Zakonom o udžbenicima koji je u Srbiji donesen 2023. godine propisano je da se radi o obaveznom nastavnom sredstvu koje će se „koristiti u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i pripadnosti Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika, tradicije i kulture srpskog naroda“. Moglo bi se reći da se tu pre svega radi o implementaciji partijskog programa, koji je nastao fuzijom radikalskog razumevanja nacionalne prošlosti i naprednjačkog projektovanja budućnosti bez odgovornosti. Takva kombinacija, artikulisana kroz nacionalnu čitanku, zaista izuzima svaki oblik igre i slobode izbora, kao i fluidnosti identiteta svakog pojedinca koji traži mnogo šire formativne okvire za afirmaciju.
Političari su ubeđeni da će ovakve intervencije doneti iskorak u edukaciji, te da će mladi naraštaji mnogo bolje prihvatiti pripadnike drugih nacionalnih zajednica. Pripadnici drugih nacionalnih zajednica imaju razloga za brigu, jer u ovakvom projektovanju kulture sećanja ima malo mesta za prostore susreta, međusobnog razumevanja i suživota. Ukinut je prostor za igru i to najmlađima, koji su prinuđeni da od prvog školskog dana osete hladan metal nacionalnog identiteta, bilo tako što će tumarati između figura specijalaca i cevi ili će o tome morati da uče usvajajući lekcije o logorima i progonima. Nema slobode, zapravo žele da poruče predstavnici političkih elita sa svih strana, nema ni slobode izbora, što je zapravo epicentar svih ovih aktivnosti. Uključeni u polje identitetske borbe, učenici će od najmlađe dobi morati da se suoče sa pitanjima koja ne nadilaze samo njihov uzrast i kognitivne sposobnosti, već i čitave ešalone stručnjaka za nastavne predmete koji su ovakvom političkom metodikom nastave svedeni na borbena oruđa, tenkove ili topove, koji u svakoj fazi povesti menjaju mesta, sa postamenta ili iz čitanke na front i potom nazad – u arhivu jedine dozvoljene prošlosti.
